Живот пише драме

ВАПАЈ ИЗ ПУКОТИНЕ

Све је почело кад је Матилди Кембел телефон склизнуо у бездан између две велике стене. Покушавајући да га дохвати, стрмоглавила се наглавачке у камени процеп...

Џејсон Сатлер, председник спасилачког тима града Сеснока на истоку Аустралије, одмарао се код куће кад му је зазвонио пејџер. Искуство га је научило да позиви могу да стигну у било које доба дана и ноћи – зато је увек био спреман на покрет. Сатлер је безмало две деценије спасавао људе из разноразних невоља. Раније су то углавном били радници у оближњем руднику угља, а у новије време чешће је помагао повређенима у саобраћајним несрећама. У суботу, 12. октобра 2024. године, међутим, суочио се с неуобичајеном незгодом.

Позвао је контролни центар. Колега га је обавестио да се неко заглавио између две стене у области Лагуна. Сатлера ово није посебно забринуло. Његов тим се сусретао и с тежим случајевима. Зато, ако понесу све неопходне алатке, посао неће бити нарочито тежак. Тек кад је стигао на место несреће, схватио је колико је ова претпоставка била погрешна.

Између стена била је заробљена двадесеттрогодишња Матилда Кембел. На том месту затекла се с другарицом. Одлучиле су да дан проведу у шетњи, задивљене природним лепотама Лагуне. Пут их је водио кроз густо дрвеће, све до високих сивих стена с којих се пружао невероватан поглед. Желећи да забележи тренутак, Кембел је извадила мобилни телефон. Направила је неколико фотографија пре него што је накратко изгубила равнотежу. Успела је да остане на ногама, али телефон јој је исклизнуо из руке и пао у процеп између две стене.

Одозго јој се чинило да пукотина није много дубока. Не желећи да остане без драгоцених фотографија, Матилда је гурнула руку не би ли наслепо напипала телефон. Тек тада је схватила да је расцеп много већи него што је мислила. Сагнула се још више и истегла руку највише што може. Поново је изгубила равнотежу, али овога пута није успела да се задржи. Пала је у процеп главом надоле. После неколико секунди била је потпуно заглављена између две огромне стене, неспособна да се помери.

Другарица јој је одмах притрчала у помоћ, али ништа није могла да уради. Видела је само Матилдине табане. Десна рука јој је остала заглављена иза леђа, а лева напред, испред главе. Осећала је како јој је трип повијен. Сваки покушај да се помери био је узалудан. Притисак у глави појачавао се све брже због неприродног положаја.

Матилда је довикнула другарици да позове помоћ. Усред недођије у којој су се нашле, међутим, није било сигнала. Преостало јој је само да се врати у колибу где су боравиле с остатком друштва. Забринута девојка је Матилди да се држи и ужурбано кренула натраг. Међутим, ни у колиби телефон и даље није био у домету, па је села у аутомобил и возила се неко време док се на екрану нису појавиле цртице за сигнал. Одмах је позвала хитну службу.

На месту несреће окупило се тридесетак спасилаца. Дотад је прошло око сат и по. Сатлер је пришао процепу, у полумраку видео табане и наглас рекао: „Па, овоме се стварно нисам надао”. Било му је јасно да ће ово бити једна од најсложенијих спасилачких акција у којима је учествовао.

Пукотину у стенама окруживало је више мањег, лабавијег камења које је, ако се лоше помери, могло да падне и повреди Матилду или отежа посао спасиоцима.

Сатлер јој је поставио неколико питања да би утврдио у каквом је стању. Девојка му је објаснила да може само плитко да дише и помери прсте на рукама и ногама, те да је боли раме. Сатлер је упркос очигледној узнемирености закључио да је и даље присебна и да вероватно није озбиљније повређена. То му је улило наду.

Позвао је Вики Вест, искусну чланицу тима, вешту у томе да разговором умири људе у невољи. Док је она обављала своју дужност, остали су почели да расклањају лабаво камење не би ли проширили отвор и омогућили лакши приступ заробљеној девојци. Лекари су били забринути знајући шта може да се деси некоме ко виси наопачке, сад више од два сата. Крв се слива у главу, а срце се бори да одржи циркулацију.

Матилда се није жалила на болове. Само је затражила воду. Како је време одмицало, све је мање говорила. За Вики је то сигуран знак да је саговорник на измаку снага. Наставила је да разговара с њом док је спасилачки тим пажљиво уклањао мање камење. Ипак, рад је ишао споро. Како су се стене померале, тако су се отварале нове пукотине. Због тога је план више пута морао да се мења. Пролазили су сати: јутро је прешло у рано поподне.

Најкрупнији камен тежио је око пола тоне. Спасиоци су га обухватили ужетом и ручно извукли. Пукотина је коначно била довољно широка да се дође до Матилде. Више од три сата након пада, почели су да је извлаче. Полако су вукли конопац обавијен око њених потколеница. Матилда се и сама трудила да им помогне, померајући тело онако како су је саветовали. Ноге су коначно извириле! Сатлер је легао поред отвора и зграбио је за бутине, помажући јој да се измигољи.

Чим су је извукли на површину, пришли су болничари. Матилда је имала огреботине по телу, лице јој је било отечено, ноге бледе. Покушала је сама да устане, али је одмах пала, па су је до амбулантних кола пренели на носилима. Срећом, у болници су утврдили да је у бољем стању него што су очекивали.

„Могу слободно да кажем да сам најнеспретнија особа на свету”, изјавила је Матилда на после опоравка. „Нема више истраживања стена, бар неко време!”