За читање и уживање - Ричард Бротиган

КОКОШЈИ ДОПРИНОС ПРАВДИ

Cлатки мотори освете, налик на баршунасти глас лепе жене, нежно су му брујали у глави и толико га опуштали да се није осећао нимало чудно ни нелагодно овде, у мирној улици имућног дела града, за воланом камиона угашених фарова, натовареног кокошјим изметом.
Овај миришљави товар купио је истог дана од чувеног узгајивача пилића у Вајт Спринтсу у Монтани и превезао га читавих двеста миља до градића Вју. Никада ништа слично није учинио, па је уживао у сваком тренутку овог догађаја: у изнајмљивању камиона, вожњи до Вајт Спрингса, куповини и утовару кокошјег измета.

„Богами, има овде подоста гована”, приметио је један радник који је помагао при утовару.

„Има, има”, поносно је одговорио нови власник производа кокошјих црева.

„Шта ћете с оволиким говнима?”, упитао је радник жељан разговора, пошто су му пилићи иначе били једино друштво.

„Побринућу се да стигну на право место”.

„Па онда се надам да ће све бити у најбољем реду”, у недостатку нечег паметнијег рекао је утоваривач.

„Биће”, одговорио је човек којег ћемо звати Мајк, мада му је право име С. Елвин Џексон.

Но, његово право име нема никаквог значаја. Од значаја је оно што је намеравао да уради.

Полако, скоро неприметно, пролазио је Мајк мирном улицом у хладно фебруарско вече, тражећи праву кућу. Регистарске таблице замазао је блатом, да заметне траг.

Баш тако је и дошао до адресе ове куће у Улици Бјут. Преко регистарског броја аутомобила који је протутњао поред његове сеоске куће и за собом оставио запрепашћено кученце. Људи су из аутомобила избацили пса скоро на самом његовом прагу. Када је видео шта су урадили, истрчао је из куће, али није успео да их заустави. Викао је за њима, а они су се хладно удаљили. Оставили су за собом преплашено кученце и препустили га суровој судбини још суровије природе.

Прво му је пало на памет да дограби пушку и крене у потеру за њима, али учинило му се ипак да је паметније да запише регистарски број и тако им уђе у траг. Коначно је дошло време да спроведе у дело своју дугогодишњу жељу за осветом.

Живео је на малом ранчу, десет миља удаљеном од вароши Вју. Често су људи из града пролазили овуда и остављали нежељене кућне љубимце на његовом имању – јадне псе и мачке, осуђене на тужну судбину одбачених (збогом, драги доме!) и на агонију, глад и борбу за опстанак у свету у којем не могу да опстану. Срећне кућне мазе у трену преображене у сирота створења осуђена на спору, страшну смрт. Да чекају да се госпођа Смрт сажали и позове их у своје сеновито царство.

Фармери не желе ове животиње. Имају они своје. Зашто људи мисле да ће непознати бринути о њиховим животињама када они то више не желе да чине? Сеоска домаћинства једноставно немају места за стотину мачака и педесет паса.

У крчми заиста нема места. Препуна је. У сваком случају, Мајку (или С. Едвину Џексону) било је већ доста ових бездушника који су остављали своје љубимце да умру у овој грубој природи.

Колико је само изгладнеле младунчади видео овде! Бића чија је једина спона са животом глад која им вришти по стомацима. Тако је једном видео маче како грицка клип кукуруза, а његову мајку како усред леденог потока, до гуше у води, покушава да улови рибу. Глад је од домаће маце учинила риболовца.

Заиста, у срцу није гајио нимало љубави према људима који су у стању да тако поступају са животињама. Нису чак ни милостиви да нежељене животиње препусте ветеринарима и безболној, брзој инјекцији смрти. Сигурно им је жао пара... Шта ли мисле, шта осећају када отрзају своје љубимце од дома и одводе их у сигурну смрт?

Но, сада ће правда умешати своје прсте у ову ружну ствар. Био је већ сасвим близу броја 14. Сласт освете је надохват руке.

Кућа је богата, пространа и тиха, дом средовечног човека, његове жене и „случајно” одсутног пса.

„Јесте ли га нашли?”, запиткивали су их суседи дан пошто је кученце нестало.

„Не, ни трага од нашег малог Скота.”

„Не брините. Наћи ћете га. Баш је био сладак!”

„Морамо га наћи. Тако нам је тешко без њега.”

Човек и жена седели су удобно пред екраном и гледали квиз „Човек од шест милиона долара”, када је Мајк, возећи уназад, утерао камион у њихову башту преко негованог травњака. Све до веранде и улазних врата. На сам праг изручио је три тоне кокошјег измета.

Човек је скочио из фотеље нагло, као да је он срећни добитник шест милиона долара. Жена је вриснула. Још јој није било јасно да ће морати да откаже сутрашњу посету салону лепоте. Имаће друга посла...

Под теретом кокошјег измета попустила су улазна врата, па је лавина провалила у дневну собу. Иза три тоне гована стоји читава армија савесних н вредних кокошака. Њихов труд није узалудан.