За читање и уживање - Станислав Винавер

ДВА ПЕРЕЦА ДА СЕ ПЕЦА

Станислав Винавер је бриљантно писао пародије. Опонашајући и пренаглашавајући стил готово свих наших великих књижевника прве половине 20. века (које је углавном лично познавао, многе и веома ценио, што га није спречавало да се с њима нашали), написао је урнебесну „Пантологију новије српске пеленгирике” (1920). Пратиле су је „Нова пантологија пеленгирике” (1922) и „Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике” (1938).
  Проверите колико добро познајете стил великана наше књижевности: пред вама је седам одломака из трију „Пантологија” и сваки је беспоштедна пародија на дела различитих писаца и песника. Покушајте да одгонетнете којих!

1. Тонкина жудба

  Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала опомену а Собче је било све испуњено сувим месом, бадемом кад се тресе кућа, лешницима још из Хаџи Ристиног кад се први пут посвађао са својим братом. И од тада им све несреће. А у сопчету дрвенарија, конопул, гвожђарија, као тихо прекорно, као да опомињу, и чини се Тонки из сваке пукотине по једна глава строгог деде јој, Хаџи Рувима, који се никад није насмејао: мируј, не лудуј!
2. Сјајан и неразумљив царски сонет

Када Кантакузен вртом царске жеље

С кацигама сунца гозбио је хучно

Цар, тронут и страшан уста својеручно

И погледа златни млин подвига Хреље.

Скутоноше светле у ризама храма

С мраморних зеница амфора од сребра

Стегоше колане, и копчама ребра

И пођоше као славолуци прама.

Чека гост Византски. А сјај канделабра

Док падаше страшан на јаук од гвожђа

Плашт кимвала звонких и бисера храбра

Носио је цара у седма небеса:

Копљаници царски читаху чудеса

Певајући песму Љутичиног грожђа.

3. Нотес о Белићу

   Он је гледао њене очи. Биле су зелене. Тада се сећао снегова на Пиринејима на које се није пењао у детињству.
   Њене чарапе носиле су у својим шупљинама грчевитост лутања. Он засука мало чарапу и пољуби је у њену јој голу ногу испод колена. Хиљаду плавих жилица плакаше скрушено. У то су време трубе су звале на јуриш под Ченстоховом. Енглески краљ није знао да је Маријина лева нога лепша од десне. Али на острву Фиџи оглувео је један човек. Он је био порезник и звао се Хјуз. И сви су валцери што их је у то време на окарини испевао Лехар мирисали су на свежу женску пут и на јарца. Само су млекарске задруге због тога силно страдале. Поп Ђурица из Великог Бечкерека постаде џентлмен и нареди жени да му сашије гаће од лаког српског платна. У то време сви Банаћани ношаху лаке гаће а Грци су издали. Војници су личили на измршавеле гусенице.

4. Из књиге „Лењири”

   Тренуци наде и усхита тако су ретки!
   Седео сам под смерним багремом и размишљао о бради индијског цара Мнесилаха.
   У то паде са гране гусеница – зелена.
   И као да је с њом са гране пао далек поздрав Индије. Мени или нараштају?
   Можда је Мнесилах тужан био? Можда ни постојао није? Можда му ни брада није била права већ узајмљена у гардероби сарајевског позоришта?
   Сунце је бацало озбиљни пољубац на краве што су пасле и мукале. Човек је тестерио дрва. И ја сам видео како је живот голем. Три мрава угибали су плећа под теретом мрве а бумбари певаху да мора пасти киша. Збиља паде, по вољи бумбара. Слушао сам. Чудноват немир обузе моју машту. Тако је трајало сатима. У то жена приђе тараби, стави руке као у трубу и викну:
   – Миладине, ој, Миладине...
   Неко из даљине одговори:
   – Милева еееј! Милева!...
   Зла, која човек почини бацају снежни крик у лице шума.

5. Бела зора

Зора бела тек што свита

Момчић цуру нешто пита.

Она руди као зора

Ал’ он каже да се мора,

Тад поточић зажубори

Запеваше мило тице

Моми бајној срце гори

На груди му сакри лице

А он брзо, вешто, спретно

На травицу њу је метно.

Ветрић слатки, мирно цвеће

Издат тајну ником неће...

Станислав Винавер (1891–1955) био је српски песник, есејиста, књижевни критичар и преводилац. Учествовао је у балканским и Првом светском рату, прешавши Албанију као један од 1300 каплара, те је на Крфу неко време уређивао „Српске новине”. Написао је нека од најизучаванијих ремек-дела наше авангардне и послератне књижевности: „Громобран свемира”, „Чувари света”, „Језик наш насушни”, „Надграматика”, „Заноси и пркоси Лазе Костића”.

6. Мали Риста

Да ме метне ко за попа

Викнуо бих: чуј Европа

Чујте људи, и сва деца,

Слободно је да се пеца

Ко ми плати два переца

Да ме метне ко за попа

Знала би ме сва Европа.
 

МУЗА У ВУНЕНИМ ЧАКШИРАМА

   Пародија је комично подражавање уметничког дела књиге, позоришне представе, музичке композиције или филма. Подсмех се притом може усмерити како на стил, тако и на тематику, па се исмевају претерана употреба овешталих клишеа, грешке или „неспретни” изрази, али и баналне појаве у свакодневици недостојне поезије. Пародија се некада дели на бурлеску, исмевање посредством узвишеног говора о неком тричавом предмету, и травестију која, насупрот томе, подразумева излагање „високе” теме ниским и вулгарним стилом. Једна од првих познатих пародија настала је још у 6–5. веку п. н. е. под називом „Батрахомиомахија” односно „Рат жаба и мишева”. Била је то пародија на „Илијаду”. Друга позната дела настала као пародије (која модерни читалац не препознаје увек као такве) јесу Сервантесов „Дон Кихот”, први модерни роман, пародија на средњовековне витешке и пикарске романе, „Нортенгерска опатија” Џ. Остин, пародија на романе с „готском” тематиком, Свифтова „Гуливерова путовања”, која пародирају ондашње путописе, „Уликс” Џ. Џојса, који комично изврће Одисејева лутања...
   Винаверова „Пантологија новије српске пеленгирике” пародија је на „Антологију новије српске лирике” (1910) Богдана Поповића, у којој је овај угледни књижевни теоретичар и критичар сабрао песме великих српских песника по свом критеријуму „цела лепа песма”. Назив „пантологија” је Винаверова кованица настала, према речима Миодрага Кујунџића, највероватније од имена грчког божанства Пана. „Пеленгирика” пак настаје од речи „пелентири”, што су чакшире од грубог сукна које су се некад носиле у западној Србији. „Није тешко замислити какав је шок својевремено морао изазвати наслов књиге, којим је лирика убачена у пелентире”, закључује Кујунџић.

7. Последњи погреб

Кроз рефлексе мисли илузија наде

У емоцијама што их створи живот

На постољу тамном, где царује ћивот

Иронији пева своје снове младе.

Ал’ младост је прошла. Једног сивог дана

Сита песимизма њена болна психе

Одлете далеко ко вечери тихе.

Умрла је радост од крвавих рана.

Наше сузе теку, а ко гробна звона

Логика чезнућа традицијом патње

Одјекује дуго са те страшне патње

Где се сарањује светлост милиона

РЕШЕЊА НА СТРАНИ 65