Живот пише драме

ОСАМ САТИ ТИШИНЕ

Трудница из Северне Каролине није имала избора кад је вода почела да продире у кућу. Легла је са псом на душек који је плутао и чекала да је неко пронађе.

Мада су из америчког Националног центра за урагане правовремено обавестили становнике југоисточних делова земље да се ближи велика олуја, они који су живели у ризичним областима нису могли довољно да се припреме за катастрофу која је уследила. Овим делом САД крајем септембра 2024. године протутњио је ураган Хелена, најсмртоноснији ураган који је погодио копнени део САД још од урагана Катрине 2005. године. Непосредно пре удара, у неким савезним државама проглашено је ванредно стање због очекиваних озбиљних последица, укључујући изузетно високе таласе и олује дуж обале, али процењено је да ће јак ветар продрети и у унутрашњост, до Атланте.
    У ноћи између 27. и 28. септембра, када је тропска олуја стигла до Северне Каролине, стотине људи било је затечено брзином и силином надолазеће воде. Међу њима је била и Емили Расел, млада жена у осмом месецу трудноће која се у том тренутку затекла код куће, у друштву свог пса. Није било никог другог ко би јој помогао да побегне на неко сигурније место ако се десе веће непогоде. Оно што је уследило касније описала је као временски џеп у ком су се смењивале паника и потпуни мир. Тада је била спремна да се препусти судбини.
   Емили је веровала да ће Хелена бити само још једна од олуја, што је у овом делу САД мање-више уобичајена појава. Зато је остала код куће, убеђена да је ту најбоље заштићена и да ће све врло брзо проћи. Није ју забрињавало ни то што је супруг био на путу. Ако баш загусти, позваће неког од суседа. С таквим мислима је остала ушушкана у кревету, заједно с псом који се није одвајао од ње.
   Из дремежа ју је пренуо необичан звук. Пре него што је успела да устане и истражи шта се дешава, вода је већ почела да продире у кућу. Ударала је у темеље, али је у налетима улазила и кроз прозоре и сливала се попут водопада. Било је јасно да се нашла усред олује много горе него што је могла да наслути. Унутрашњи глас говорио јој је да не чека више ни секунду и да што пре побегне. Зграбила је торбу с документима, узела пса у наручје и кренула к вратима, али већ је било прекасно.
   Вода јој је допирала скоро до рамена и није престајала да надире. Емили је осетила да су јој ноге тешке и да неће моћи да се пробије до излаза. Срећом, душек на ком је раније лежала почео је плута, заједно с разним другим предметима из куће. Једини спас био је да се попне на њега, надајући се да неће да потоне под њеном тежином. Легла је заједно с псом. Душек је био тик уз зид и није се много померао, али све време је постојала опасност да ће га струја одвући.


   Затим је уследила потпуна тишина. Вода се примирила, а Емили је лежала – са својим псом, који се склупчао поред ње – у потпуном мраку. Држала се за једну страну мадраца, трудећи се да се што мање помера како не би склизнула с њега. Мокра до голе коже, почела је да осећа хладноћу. А то је био тек почетак њених мука.

Без могућности да било кога позове, преостало јој је само да чека док је неко не пронађе. Тек неколико седмица преостало је до порођаја, па је јој било тешко да дуго лежи у истом положају. Овога пута није могла да бира. Свака кошчица ју је болела, али и поред тога се трудила да буде мирна. Вода је била ледена, а тишина све злослутнија.
   Кућа у којој је била заробљена, грађена шездесетих година прошлог столећа, није била довољно постојана за овакве услове. Није имала подрум с испусним вентилима, нити уздигнуте темеље. После удара урагана, дословно се све распадало. Емили се уплашила да ће је ударити фрижидер који је пливао по просторији, а и столице су повремено ударале у зидове.
   Панику која ју је у почетку обузела полако је замењивао чудан мир. После неколико часова проведених на душеку, цело тело је било у шоку од хладноће. Емили се тихо помолила да порођај не крене пре времена, јер у том случају вероватно не би преживела. Помислила је на супруга Дејвида и на то колико би било ужасно да се више никад не виде. Није, међутим, знала да су га суседи позвали чим је олуја прошла и да је он већ био на путу натраг.

После осам сати чула је његов глас. Дејвид се с комшијом некако пробио до куће, која је и даље била поплављена. Успео је да се приближи прозору и провири унутра. Било је тешко да било шта разазна у мрачној просторији. Ушао је кроз прозор и зачуо тихи глас. Емили је и даље лежала на душеку и дозивала његово име. Кад јој је пришао видео је да је потпуно укочена и да су јој усне помодреле. Рекла му је да не може да помери ноге. Дејвиду је било јасно да је у тешком стању и да морају одмах да је изнесу. Улазна врата била су блокирана. Позвао је комшију и заједно су успели да је извуку кроз прозор. Док су стигли до аутомобила, чинило се да Емили није свесна где се налази и шта је преживела.
   Тек када су јој пружили помоћ у болници, испричала је супругу шта се тачно десило. Лекари су утврдили да су кренуле благе контракције, али Емили се ипак није превремено породила. Здрава девојчица дошла је на свет баш када је и требало. Пре тога, у данима после несреће, њена прича је обишла земљу. Медији су објављивали слике труднице с псом у наручју, измучене, али спасене. У жељи да помогне младом брачном пару, заједница је прикупила довољно новца да им се сагради нова, стабилнија кућа. Јер, ко зна какве их олује тек очекују.