КО СИ ТИ,

ПРА ЧОВЕЧЕ ?

Стојиш пред стакленом витрином у музеју. Испред тебе је лице неандерталца, пажљиво реконструисано од костију, глинамола и претпоставки – и гледа те право у очи.

За неандерталце смо годинама веровали да су некаква сирова верзија људи. У прошлости смо их замишљали као троме, неинтелигентне и неартикулисане звери на основу погрешно протумачених фосилних остатака и научног снобизма који се водио принципом да ако не личи на нас, мора бити ниже развијено.
   Иако су изумрли пре 40.000 година, њихово откриће пре 150 година уздрмало је уверење да се свет врти око нас, сугеришући да наши преци из рода homo нису искључиво поносни сапијенси. Тако је настала карикатура, а никако портрет.
   Мајмунолики и погрбљени? Па и не баш. Када су рудари у једној немачкој пећини средином 19. века наишли на необичне кости, прво су помислили да су остаци медведа. Срећом, тамошњи природњак затражио је да их погледа пажљивије, и тада почиње велика прича, а и први мит о неандерталцима. Убрзо је закључено да ове кости не припадају звери, већ некој врсти врло блиској човеку. Оно што је могла да буде светла тачка у проучавању људске прошлости, претворило се у зачетак једног од најтврдокорнијих заблуда о „мајмуноликом човеку”.
   Дуго се веровало да је управо овај неандерталац „карика која недостаје”, полумајмун који хода усправно и размишља с муком. Теорије су цветале, нарочито међу онима који нису били одушевљени Дарвиновом замишљу да се човек развијао постепено од својих предака, па су тврдили да су неандерталци „пропали” људи, обогаљени грешници с артритисом.
   Да ствар буде гора, 1912. године француски палеонтолог Марслен Бул направио је прву научну реконструкцију неандерталца, али на основу скелета особе која је заиста имала тешка изобличења и око 50 година. Створена је слика погрбљеног, крупног бића које више личи на горилу него на човека. Она је остала као етикета на леђима неандерталаца.

Ипак, истина о старцу неандерталцу је другачија. У стварности, они су били крупни и збијени, са телом обликованим да сачува топлоту у леденим пространствима праисторијске Европе. Ходали су баш као и ми – усправно.
   Веровање да неандерталци нису умели да говоре долази из исте реконструкције изобличеног скелета. Прогласили смо их немима, јер нам се чинило да су превише примитивни да би говорили. Без писаних трагова и са ограниченим разумевањем анатомије говора, наука тог доба једноставно је претпоставила да комуникација код њих није прелазила мрмљање и гестикулацију.
   Ипак, како се прашина са старих претпоставки слегла, испод ње су почели да израњају нови докази и то прилично гласни. Прво, ту је чувени ген FOXP2, кључан за језичке способности код људи, а имали су га и неандерталци. Затим, научници су открили нешто веома занимљиво у основи лобање, месту где се крију тајне гласовног тракта. Код неандерталаца она није равна као код мајмуна, али ни сасвим лучна као код нас, већ нешто између. То значи да су могли да производе више звукова од мајмуна, али можда не баш читав репертоар гласова као савремени људи.
   Дакле, иако се нису задржавали само у пећинама, кад би били тамо, њихови гласови су испуњавали сваки угао. Вероватно једноставније, али говор је био ту. Глас који смо им одузели у теоријама из 19. враћамо им кроз доказе 21. века.
   Неандерталци су дуго служили као симбол за оне које сматрамо грубима, простима и примитивнима. Али шта значи бити примитиван? У науци, то значи да је неко припадао ранијем, изворном облику, не да није умео да укључи мозак. Мада је тај мит и даље жив, неандерталци нису били ни близу ономе што бисмо назвали глупима. Напротив, правили су прецизне алатке, ефикасно користили ватру, користили камену грађу још пре 176.000 година, а нова истраживања показују да су имали изузетно развијену координацију покрета. Неки су користили лепило од смоле (брезе) да спајају алатке, што захтева планирање, надзор ватре и разумевање материјала. Нису заостајали ни у уметности: украшавали су пећине, правили накит, па чак и најстарији познати пример накита на свету, из Крапинске пећине, потиче управо од њих. Њихова интелигенција била је друкчије усмерена од њихових рођака сапијенса, али никако нижа. 

Ови „пећински људи” нису имали ни срце од камена. Докази показују да су неандерталци неговали болесне и старе, што говори о њиховом саосећању и заједништву, особинама које се тешко уклапају у представу о праљудима закржљалих осећања. А нису ни слепа еволутивна грана. Неандерталци нису тумарали само Европом, већ су насељавали и огроман простор Евроазије, од Атлантског океана до Алтаја, од пећина Британије до висоравни Блиског истока, па све до Балкана. А наши археолози су се са једним од најскоријих откривених трагова, зубом старим око 100.000 година, сусрели баш у пећини Пештурина код Ниша.
   Иако су физички нестали пре око 40.000 година, њихово присуство нисмо избрисали – напротив, носимо га у себи. Генетски тестови показују да већина данашњих људи ван Африке носи између 1 и 4 одсто неандерталског ДНК. Дакле, нису „нестали”, само су нам се придружили.
   Још од 1912. године, када је објављена прва позната реконструкција, причамо причу о неандерталцима на начин да ми испаднемо у бољем светлу. У тој верзији ми смо паметнији, мање дивљи и – наравно, боље опремљени да наследимо планету. Ова прича нас теши и улива нам сигурност кад размишљамо о сопственој будућности, али ако су неандерталци били наши равноправни рођаци, а природа их је ипак прецртала, шта је спречава да буде подједнако окрутна према нама?