Живот пише драме

ВРИСАК ИЗ ЈАРУГЕ

Oбична вожња кроз сеоски предео Индијане претворилa се у ужас из којег је Бриона Касел једва извукла живу главу

Среда, 5. март ове године, за Бриону је била сасвим пријатан дан. Провела је неко време у мајчиној кући, а затим намеравала да посети другарицу у оближњем градићу. Као мајка троје деце, исцрпљена од свакодневних обавеза, решила је да бар једно поподне посвети себи. Спаковала се, поздравила с мајком и обећала да ће јој се јавити кад стигне код другарице.
   Пред њом није био дуг пут. Возила се равницама северозападне Индијане, између вароши Витфилд и Де Мот, не слутећи каква јој борба предстоји. Мада је провела пријатно и опуштајуће јутро код мајке, умор који се накупио претходних дана полако ју је савладавао. Осетила је како јој се очи саме склапају. Па ипак, убедила је себе да ће издржати... Само десетак километара делило ју је од Де Мотеа. Чврсто је држала волан и трудила се да се усредсреди на коловоз. У делићу секунде, међутим, поспаност ју је сустигла.
   Глава јој је клонула, а руке попустиле стисак. Аутомобил је почео неконтролисано да кривуда. На путу у том тренутку није било других возила, али Бриона је била у великој опасности. Наједном је скренула с асфалта, проклизала по трави и слетела у метрима дубок јарак.
   Туп ударац и гужвање метала пренуло је Бриону из неочекиваног сна. Покушала је да се искобеља из седишта, али је одмах вриснула. Ноге су јој биле заробљене испод инструмент-табле, приклештене и болне. Пробадало ју и у ребрима и ручном зглобу. Било је јасно да се није само угрувала.

Несвесна колико је јарак у ствари дубок и спречена да се некако довуче до пута, повикала је из свег гласа. Возачи у пролазу нису могли да је виде, а звуци мотора нису дозвољавали ни да чују позив у помоћ.
   Поново је, опрезно, покушала да помери ноге. Бол ју је паралисао. Успаничено је тражила мобилни телефон. Као да је било суђено да све пође по злу, он се угасио јер се испразнила батерија. У очајању га је бацила и наставила да дозива помоћ. Снаге јој је понестало кад је пао мрак. Уморна од болова и вапаја, поново је заспала. Надала се да ће је до јутра породица потражити.
   Освануо је нови дан. Када је схватила да је и даље заробљена у олупини, околином се опет проломио њен врисак, узалудан као и сви претходни. Пред све јачих болова, осетила је и глад и жеђ, али како је кренула на кратак пут, ништа од хране није понела. Кроз прозор је видела да је одмах поред поточића. Мада и даље није могла да изађе из аутомобила, досетила се да скине џемпер и натопи га водом. Затим је течност цедила у уста. То јој је бар мало помогло да поврати присебност.
   Дани су пролазили. Брионина мајка је обавестила хитне службе о њеном нестанку, о томе куда јој се кћерка запутила, али обилазак деонице није дао никакве резултате. Јарак је остао далеко од очију трагача... До шестог дана Бриона се више није трудила да дозове спасице. Препустила се судбини, размишљајући о својој деци. По свему судећи, остаће без мајке....

А онда се 11. марта десило чудо. Џони Мартинез, радник у оближњем канализационом постројењу, угледао је аутомобил, и то возећи трактор којим се исушују и копају канали. Пре него што се усудио да приђе потпуно уништеном возилу, позвао је ватрогасце.
  Мартинез и ватрогасни командир Вандервел спустили су се у јарак, очекујући да ће затећи тела погинулих путника. На њихово изненађење, Бриона је давала знакове живота. Обојица су по њеном изгледу закључили да је прошла кроз пакао. Једва свесна, рекла им је да су јој ноге заробљене, да нема куд. Из аутомобила се ширио непријатан мирис, највероватније из инфицираних рана.
Спасилачке екипе су обавиле посао: Бриону је хеликоптер убрзо пребацио у болницу у Чикагу.
Неколико операција јој је спасило ноге, с којих је дословно отпадало месо. Сломила је ручни зглоб и неколико ребара. Тек после дванаест хируршких захвата, бројних шрафова и металних плочица које су јој уграђене у оштећене кости и неколико месеци опоравка, Бриона се жива и здрава вратила кући.