За читање и уживање - Јован Дучић

ПИСМО ИЗ ЕГИПТА

Најпре небо почиње да све већма бледи и ишчезава, а велико море да постаје безбојно и плитко. То је већ афричко море. Затим се наједном прокаже на видику једна дугачка жута црта. Ето, то је Африка. И затим једна бела ватра на том жутом видику. А то је Нил. Али ничег више на домаку тих светлих обала. Зато и највише овде пренерази, у једном тренутку, та даља савршена празнина неба, земље и мора. И пренерази нас осећање: да је то троје сасвим довољно, макар и овако изгубљено у свеобимној пустоши. И да је све друго на свету споредно, чак и излишно.
   Ово откриће Африке у светлости једног јутра, траје свега неколико избезумљених часака. За људе који нису некад открили Америку, а који ни сада не откривају сваки дан по један континенат, овај проналазак Африке у пустом мору јесте велики празник срца. Већ сама помисао да за леђима остаје један свет, а да сад пред нама почиње други свет, јесте доживљај који омађијава. Тако исто и осећање да далеко иза нас остаде, прошле ноћи, такозвани стари свет, а да се пред нама појављује још старији и најстарији свет људски, представља за нашу памет неупоредиво збивање. Не помињем и чудно осећање које човек има мислећи да далеко већ осташе за нашим леђима бели људи, а да сада улазимо међу људе црне, са њиховим наравима првог човека.
   Већ само ово изгледа нам обест маште и визионарски парадокс. Јер Африка, у памети човековој, као год и у фантазији детета, то није, пре свега, Египат, земља старе изванредне културе; или Капланд, данас земља дијаманата. Африка најпре значи Судан или Конго, земље црнаца и зверова.
   Као и у нашем детињству, тако и данас кад на европској улици видимо црнца, чекамо да се иза њега види и палма, а затим и зачује лав. Наша чула увек и до краја остају детињаста; зато и сви први наши утисци увек су онакви, и по силини и по једноставности, какви су били првих наших година.
   Када се временом не би умешала у те утиске људска памет, затим и мудровање, и давала им своје облике и значења, ми бисмо до конца живота остали пред стварима у природи зачуђена и очарана деца.

Зар ми, који смо пецали ситну рибу у каквом потоку нашег завичаја, или ловили ракове по нашим малим шкољевима, зар можемо сад без узбуђења помислити како нас у Африци чекају реке у којима живе коњи и крокодили? И зар ми, који смо гледали мирне заласке сунца над нашим малим долинама, где зачас смркне, можемо сада овде без извесног страха да уђемо у пустињу, са њеним фатаморганама и самумима? Све је у Африци најпре неизмерно и стравично; све у обести сунца и у понорима дубоких ноћи.
   Најзад, Африка, то је од свега најчудније, најпримитивније, најудаљеније; ничег нема више овде од ранијег свакодневног човечјег живота и размишљања. За једног Американца, видети први пут Европу, то је као доћи у посету свом деди и својој баби. За Азијата, каквог Кинеза или Индијанца, доћи у Европу, то је доћи код оних који су покрали све њихове стилове кућа, цркава, прозора, тканина. За Африканца, доћи у Европу, то је пре свега ужас од белог човека. Међутим, за Европљанина, ући у Африку, то је вратити се у доба препотопско, скоро предисконско. То је почети све изнова...
   Африка првог дана изгледа не нови континент, него нова звезда; и то нова и незнана звезда која се стропоштала на усијано море и запалила целу пучину. Међутим, сам Египат, у првом додиру, ничим нарочито не изненађује. Са равнице мора закорачимо у равницу земље, и то мирно, као да се тиме није ништа ни догодило. Египат изгледа земља без своје границе; где не улазимо на нека врата; где видимо неку земљу која нема, као све друге земље, свој почетак и свој свршетак.

Већ са првим погледом, чини нам се да сте у Египту све одједном сагледали, обухватили, објаснили. Одиста, ова земља нема него свега два-три предмета, који се, увек истоветни, понављају до на крај света. Нешто неизмерно једнолико и празно, то је прво човеково осећање у Египту.
   Египат је земља о којој пуно знамо, али која стварно не постоји. И не постоји земља на којој нема ничег усправног, и која је само празна плоча с једног краја на други. Нигде наше око да се на нечем задржи, ни ухо ишта ослухне. У Египту постоји само небо, али и оно увек празно, и увек непомично, и свагда једне исте боје. Ниоткуд да се подигне прамичак магле, ни да небески свод ветар помути и потресе. То је врло уочљива разлика између ових мирних простора и наше панонске равнице или руске степе. Ако овде у једно доба године са мора наиђу облаци, големи као планине, то је само на њиховом проласку са мора за Етиопију. Онамо ће се затим једног дана сви ти облаци пролити у легендарне абисинске кише, које ће трајати месецима. Али овде у Египту, неће ипак пасти ни кап росе, нити икад ветар залупити и један прозор.
   Ово је земља где се ништа не догађа.
   Ко није видео Египат, тај ипак има једно чуло мање. Има један живот људски док се није видео Египат, а други пошто се је видео. Истина, не може бити речи о лепоти Египта, али може о безмерности и величанствености једне небеске фатаморгане. Египат је једна стварност која лежи далеко изван неба и земље. За Египат не знате шта је, ни по чему су повучене његове границе; јер он у нашем духу није оставио ничег стварног ни одређеног за што би се ухватила наша мисао, и на чему би се задржала наша успомена.

Стотину година у Египту, то би опет и увек био једино онај први дан, када смо са пустиње мора закорачили у пустињу ове земље. То је увек тај први дан који није никад замркнуо, али никад се ни обновио.
   Зато се сунца и месечине преко целе године смењују овде без ичег другог и новог. Цела лепота Египта састоји се одиста само у двема величинама: у његовом сунцу и његовом Нилу. Али и ово двоје је ипак довољно да ову земљу учине најлепшом и најраскошнијом земљом на свету. Све је овде у фантомима огња који замењују и градове, и људе, и вегетацију. Нису узалуд стари Египћани направили сунце главним божанством свемира, да би га тако направили и јединим становником Египта.