Како смо освајали (бели) свет

САМ СВОЈ ХИРУРГ

Капетан Андрија Берберовић нашао се у водама грчких острва опкољен мноштвом бродова турских гусара. Предаја није долазила у обзир а борба је слутила општу погибељ...

Јуна 1814. године велике силе су одлучиле да се Бока поново уступи Аустрији. Био је то крај краткотрајног уједињења с Црном Гором. Ова одлука многе Бокеље затекла је у Одеси. Неки су били добровољци у руској флоти још од дана када су се ти бродови затекли у Боки у борби против Наполеона. Неки су стизали касније, на прве вести да се враћају под аустријску власт. Нису се мирили с тим да служе Хабзбурзима.
   Некако у исто време, у Одеси је основан и свехришћански покрет „Филики хетерија”, с првенственим циљем да се Грчка ослободи турског јарма. Покрету се придружила и већина бокељских помораца у Одеси. Било им је важно да се боре против Турака, за ослобођење хришћана, макар преко Грчке. Хетерија је убрзо основала огранке у већини грчких градова и на острвима.
   Из Одесе је кренуо и устанички вођа Александрос Ипсилантис, са својом „Светом региментом”, састављеном од две хиљаде добровољаца. Међу њима је био и приличан број Бокеља. А када је митрополит Патраса, Германос, на Благовести 25. марта 1821. године, код Калавритских литица испред цркве Светог Ђорђа озваничио почетак свеопштег устанка за ослобођење Грчке, борбе су се распламсале широм Пелопонеза.

Кријумчарење упркос блокади

   Природно, у њима су учешћа узели и Бокељи. Неки су стекли славу као „клефте”. У питању су били одметници који су се већ борили против турске власти, углавном спорадично и неорганизовано, слично нашим хајдуцима. Било је ту пустолова, било је и пребега с турских и млетачких галија. Било је и оних који су запуцали право из Боке, у најблиставијим ношњама, не би ли браћи Грцима помогли у праведној борби. Ипак, највише је било помораца. Један од њих био је и капетан Андрија Берберовић из Мориња.
   У књизи Васка Костића „Подвизи Бокеља изван Бокеѕ0148 наводи се да је Андрија у Трсту полагао испит за капетана дуге пловидбе. Тамо су га запазили представници ратне морнарице који су имали задатак да врбују храбрије и даровитије младе поморце за службу на аустријским бродовима.
   Андрија је прихватио добре услове, брзо је напредовао у служби. Није имао ни тридесет година када је постао заповедник бригантина „Отенфелс”. Ту се искалио, остао је онолико колико му је то користило да стекне више знања, борбеног искуства, па и сопствени брод.
   Чим је избио грчки устанак, са својом шкуном „Феличе аугурио” запловио је у помоћ православној браћи.
   Андрија се са својом посадом мало борио против турских бродова, мало кријумчарио. Био је на гласу као способан да се с пуним бродом робе и залиха прокраде кроз густе турске поморске блокаде.
   Турци су губили острва једно за другим. Нису се мирили с поразом, али нису имали ни силу да их поново запоседну. Било је то 1829. године, последње ратне, када су се одали гусарењу. Мењали су заставе и имена бродова, вребали усамљена трговачка пловила. А њих је било мноштво, пошто су многа острва захтевала и многе бродове за снабдевање. Како су само део пута могли да плове у конвојима, те су се затим разилазили сваки према свом одредишту, били су лак плен за турске гусаре. Један од бродова за снабдевање била је и Андријина шкуна.

Узбуна у свитање

   Био је то трговачки једрењак са петнаест чланова посаде и десет топова. Од тога је пола посаде било увек било ван службе, на одмарању. Капетан Андрија имао је савесног и искусног нострома (кормилара), али се старао да ноћу искључиво сам води брод. Бдио је на командном мосту читаве ноћи, покушавајући да неочекиване опасности разабере кроз густу тмину. Тешкоћу су представљала бројна мала острва и хриди, али још више турски гусарски бродови, који су управо ноћу вребали жртве.
   Једна ноћ била је посебно мирна. Месец је обасјавао површину воде, видело се готово као усред дана. Посве пријатна ноћ за путовање, благ ветар, повољан. Капетану Андрији се десило оно што није месецима уназад. Да задрема. Из сна га је пренуо неки чудан осећај. Освртао се, осматрајући пучину. Испред њега није било никога. Онда је погледао уназад. Приметио је три брода, знатно већа од његовог. Брзо су му се приближавали. Капетан Берберовић није часио , већ је одмах огласио узбуну. Свитало је.
   Дремљиви део посаде, онај у служби, као и свеже пробуђен, а до пре неколико тренутака чврсто уснуо, онај ван службе, брзо се нашао на борбеним положајима. Развили су сва једра, покушавали да побегну непознатим бродовима. А ови су ишли право на њих.
   Капетан Берберовић је знао да тако нема никакве шансе. Брод му је био претоварен разном робом, толико да му је море допирало готово да ивице палубе. Тако је био мања мета за непријатељске топове, али и већи мамац, због богатог плена. Брод који је било далеко упутније заробити него потопити. То му је давало мрвицу наде.

Топовски плотуни

   Непознати бродови су се хитро приближавали Андријиној шкуни. Већ је било јасно да им је циљ био искључиво да заробе брод и посаду. Андрија није сумњао у то. Да су хтели, већ су топовским салвама могли да га пошаљу на дно. Овако, злокобно су се приближавали.
   Очигледно, била је реч о турским гусарима. Били су не само већи и бржи, већ и с много више чланова посаде и наоружања него Андријина шкуна, сигурно десет на једнога. А када се неки капетан нађе у таквој неприлици, без наде у брзу помоћ, једини излаз му је у предаји без пружања отпора.
   Брзо је проценио да ће тешко успети да побегне. Покушао је, али су гусари непрестано смањивали раздаљину. Сада је готово могао да препозна лица с непријатељских палуба. Берберовић је наредио да се олабаве једра и да шкуна успори. Нападачи су већ почели да се радују, могао је да чује њихову вриску. Радовали су се богатом плену.
   Два мања гусарска брода прилазила су Андријиној шкуни, тако да могу да пристану уз њене бокове, сваки са по једне стране. Већи брод се држао на одстојању, као да је био на некој врсти страже. Берберовићев брод био му је на домету топова, за случај да капетану нешто глупо падне на памет. Да бежи, рецимо.
   Када су се нападачи приближили на пушкомет, Андрија је дрекнуо:
   – Паљба!
  Топови су грунули, у плотуну. Потом је издао наредбу да се настави пуцњава из пушака. Није желео да губи време на пуњење топова. Испоставило се да за тим и није било потребе.
  Пет топовских хитаца испаљених у један, толико и у други брод, и то са блиског одстојања, било је довољно да се оба гусарска брода брзо нађу у пламену. Тек у том тренутку, када су турски бродови горели, капетан Андрија наредио је бекство пуним једрима. Трећи турски брод, онај највећи, ступио је у борбу, али само топовским салвама. Имали су преча посла, да се забаве скупљањем бродоломника, којих је било пуно море. Турске тобџије су добрано промашивале. Сви, осим једног.

Немам више времена

   Иако су топовски хици само подизали слапове воде око Андријине шкуне, један је ипак био прецизан. Хитац је погодио командни мост. Оштећено је кормило, ностромо је смртно страдао. Капетану Берберовићу, осим неколико мањих рана, остала је да виси размрскана лева рука, до лаката.
   На несрећу, једини члан посаде приучен да пружи прву помоћ био је ностромо. А он је лежао мртав, готово пресечен на пола. Берберовић је имао мало времена. Крв је липтала, није помагало то што су морнари покушавали да му некако подвежу рану. Брзо је одлучио. Дограбио је сабљу и сам себи одсекао пола смрскане руке. Једном члану посаде објаснио је како да му сада завије рану и заустави крварење. У магновењу је гледао како турски брод остаје далеко за његовом шкуном. Нешто касније, шкуну, иако добрано оштећену, успео је да доведе до одредишне луке.
   Брзо су се приче о Андријином подвигу рашириле Боком, потом и даље по Аустријској царевини. Када је проверена њихова истинитост, капетан Андрија Берберовић одликован је златном медаљом за храброст.
   Чим се мало опоравио, капетан Берберовић је поново запловио, иако сада као тежак инвалид. Заповедао је бригантином „Божидар”, који је купио заједно с братом. Брод је имао осамнаест чланова посаде и шест топова. Четири године након битке у грчком архипелагу снашла га је невоља и у Јадрану. Овог пута је улетео у јако невреме. Ипак, успео је да тешко оштећен брод уведе у Боку. У Кумбору је поправљен, након чега је капетан Андрија њим пловио још три године, све до смрти. Умро је у Ливорну, на утовару, у педесетој години. Тамо је и сахрањен. Команду над бродом „Божидар” преузео је његов млађи брат Крсто.