С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА, А У АФРИЦИ

Чекајући повратак на бојиште, поред туниског града Бизерте, српским војницима је на Видовдан 1917. године приређена несвакидашња позоришна представа

Српска војска и избеглице на албанској обали крајем децембра 1915. године били су у очајном стању. Евакуација је била неопходна и хитна, а Французи су запосели Крф тек 11. јануара. Тако су први бродови који су испловили из Драча упућени у Бизерту, у северној Африци, данашњем Тунису.
  Историчар Немања Калезић наводи да је први пребачен Десети кадровски пук Шумадијске дивизије другог позива, а да су касније почели да пристижу и тешко болесни војници с Крфа и из албанских лука. Од фебруара, у Бизерту стижу и регрути резервних јединица, па се оснива Команда резервних трупа и подофицирских школа којој су били потчињени сви припадници српске војске у Африци. Болесни и рањени смештају се по болницама, а војска у касарне „Фор” и „Ламбер”. Међутим, убрзо је у селу Лазауз у подножју утврђења Надор постављен српски војни логор. Како је људство непрестано стизало, никао је прави мали град.
   А где је град, ту су и установе које га прате. Оне званичне, као што су разне команде, складишта, и оне знатно забавније. Тако кафеџијама није недостајало муштерија. Ваљало је негде потрошити војничке цркавице. А за оне посебно упорне било  је и неколико апсана, колико да разбистре главе. Није то био неки крут режим, пошто су остале фотографије како затвореници играју карте са својим чуварима. Покренут је и дневни лист „Напред – En avant”, у жељи да се војници и цивили на сопственом језику обавештавају о стању на бојиштима, а и да потраже изгубљене чланове породица.

Бојење гаћа и поткошуља

    Друштвени живот није могао да се сведе само на кафане, колико год Србима то било мило. Ваљало је да се понуди и некакво културно уздизање. Зато је априла 1917. године основано „Српско војничко логорско позориште у Надору”. А колико је за кратко време постало омиљено говори чињеница да је првобитни амфитеатар, који је примао 1.200 посетилаца, проширен на три хиљаде места. Оснивач, управник, редитељ, све и свја, био је Димитрије Гинић (1873–1934), чувени глумац Народног позоришта из Београда.
   Свега месец дана по оснивању, Гинић је добио необичну наредбу из команде логора: „да се 15. јуна тек. год. припреми све за свечаност Видов-Дана, потребно је да за тај дан и логорско војничко позориште узме учешћа извођењем једног јуначког комада”.



   Како се командантова не преиспитује, то је одмах узео да заседа одбор позоришта, у саставу председник (активни мајор), драматург (резервни капетан, професор), благајник (резервни поручник), дисциплинске старешине (два потпоручника) и главни редитељ (резервни наредник, глумац Гинић). У трупи су била и четири глумца, док су остали чланови били војници из ђачке чете.
   Председник-мајор задужио је редитеља-глумца да реши шта да ставе на репертоар. Овај се није двоумио. Тешко да има ичег прикладнијег од „Боја на Косову” Јована Суботића. Предлог је једногласно прихваћен. Само је Гинић додао једно „али”. Председник се одмах преметнуо у мајора јер у војсци нема „али”, него да се извршава и представља. Глумац, ако има неке примедбе, нека се обрати команданту логора. Ако сме.
   Узалуд је Гинић покушавао да објасни да немају ама ни један једини костим. Како да праве „Бој на Косову” у радним униформама? Мука васколика. Сад се мајор није дао. Шта им треба, то ће и да добију, али „Боја на Косову” мора да буде. И тачка.
   Глумац, редитељ и наредник изметнуо се у костимографа, па је тражио да му се стави на располагање 30 до 40 дугачких гаћа и поткошуља, које ће да обоји у ружичасто, црвено, жуто, већ према потреби. Ствар решена, сви официри ће да дају своје. Ионако су у Африци, шта ће им?

Писаније по сећању

   Осокољен, Гинић је тражио даље. Да му се уступе празне конзерве, и да му се додели неколико лимара који ће по цео боговетни дан да сецкају „крљушти” оклопа и пришивају их на поткошуље. Ето панцирних кошуља, к’о праве! Само, шта ће са шлемовима и оклопима? Опет конзерве, ионако их је логор пун. Има да оклопе целу ордију.
   Сада су на ред дошла два цара. Како да се обуку Лазар и Мурат? Неколико шаторских крила да се обоји у пурпур, а уместо крзна хермелина послужиће и зечје. Дивота једна. Круна? Од конзерве, јакако. Мурату око главе један чаршав као чалму, и свршен посао. Једно „али” је решено. Остало је још једно. Оно главно. Немају књигу. Шта сад? Одбор ћути. Пресекао је мајор, по командној одговорности:
   – Па, оца му, зар не би умео ти то да напишеш, по сећању?
   – Могао бих, али...
   После одржане буквице о чињеници да у војсци не постоји „али”, мајор је додао још један аргумент. Ако је Гинићу потребно додатно надахнуће, дотераће из менаже једно буре вина, да се нађе. Чим је мајор-председник рекао чаробну реч, број писаца се умножио. Са свих страна се чуло:
   – Да се пи... пи... пише!
   Нова седница заказана је за сутра. До тада, има да буде комад. До зоре су били готови и буре и писаније.

Муке с Вукосавом и Маром

   Редитељ-наредник реферисао је председнику-мајору да је наређење извршено. Остало је да се поделе улоге, па да се прионе на пробе. И опет „али”. Ко ће да игра Вукосаву и лепу Мару? Ником од војника, глумаца и дилетаната не пада на памет да обуче сукњу. А женски ликови су важни, не могу да их избаце. Мајор је само прочитао наређење, па нека редитељ види шта ће.
   Овај се растрчао по логору. Загледао младе војнике. Још су људи могли свашта да помисле. Онај с нежним лицем, као девојчица, већ виђен за лепу Мару, пустио бркове. Ваљда да изгледа мужевније. Други гаји браду и не пада му на памет да је брије. А није ни војник. Гинић је видео да му једино остаје да од четири професионална глумца из трупе како год уме направи шеснаест, па још и две глумице.
   Двојица су се примила да играју Вукосаву и Мару, и још по четири улоге. Један је био Вук Бранковић. Гинић је преузео Јусуфа и све мање турске улоге. Остатак је разделио ђацима и осталим дилетантима.
   Пробе су се увелико држале, дугачке гаће навелико бојиле, лимар неуморно секао, војници свако мало доносили зечеве за оковратнике. Приближавао се Видовдан. О представи се шушкало на све стране, а посебно су љубопитљиви били добровољци Првог југословенског пука, углавном Сремци, Црногорци, Бокељи, Личани.
   Дан по дан, дође и празник. Од раног јутра постројавале су се чете, батаљони и пукови. Свештеници држе помен косовским јунацима. Уследило је војничко весеље, све уз музику. Потом, време за културу.

Аплаузи, граја, псовке

   Како у војсци све иде по команди, то се и у позориште долази тако. Позориште је препуно. Војска гунђа. С времена на време чује се глас дежурног:
   – Не лармај! Бићеш удаљен!
   Жагор се стиша, па после неколико секунди поново. Одједном, чује се труба. Звук „мирно” подигао је војнике на ноге. Долази командант логора, а са њим и адмирал Емил Гепрат, командант франуске војске у Тунису и велики пријатељ Срба. Ови су га звали „чича Гепра”.
   Одјекнуло је:
   – Помоз’ Бог, јунаци!
   Отпоздравило је више од четири хиљаде војника. Потом:
   – Живео чича Гепра!
   Када је клицање утихнуло, зачуло се звонце. Дигла се завеса. Тајац, сви гледају у позорницу.
   Вукосава и Мара, тазе обријане, у завади. Милош Обилић их смирује, а на позорницу  ступа и Вук Бранковић. Тражи задовољење од Милоша, ваде се мачеви. Заправо, парадне сабље, ненаоштрене, да глумци не претерају. Вукосава и Мара вриште, а из публике неки Сремац добацује:
   – Шта се вас две мешате?!
   Мало мачевања, Милош избија Вуку мач, руши га у прашину. Таман да га прободе, кад га Вукосава и Мара хватају за руку. Не дају. Један Црногорац из публике писне као гуја у процепу:
  – А соколе, посјеци га!
   Придружио му се и Личанин. Опште навијање. Аплауз, граја. Разјарени Милош виче, док се Бранковић већ зноји на земљи. Да Милоша не понесе публика, па да Вук страда начисто? Ипак, Милош је човек од части, па не убија противника на земљи. Сремац љутито пљуцка кроз зубе и примећује да код њега не би могло тако. Дежурни га смирује.
   Милош одлази са Вукосавом иза позорнице док је Вук у правој опасности. Само што је припретио одсутном Обилићу, Црногорац се дигао са седишта. Пипкао се рукама по трбуху, све кукајући што му нема ливора. Са свих страна одјекује:
   – Уа!
   Црногорац је тако завршио први чин. Уз аплаузе.
   У другом чину сирома’ Вук био је нешто боље среће. Делио је позорницу с Јусуфом, па је мржња публике била подељена. Ипак, глумци су стално бацали поглед ка гледалишту. Није шала, лако може да долети каква позоришна критика, у виду каменице. Јусуф Гинић видео је да се Вук презнојава. Погледава иза себе, тражи одступницу, ако господа критичари крену. Гинић је био убеђен да ће и батине да добије. Уплашио се да ће Вук да стругне, па му је у паузама честитао колосалан успех, све храбрећи га. На срећу, гледаоци су се смирили. Биће да је с тим имало везе повећање броја дежурних, који су непрестано крстарили по гледалишту и претили апсом.
   Трећи чин био је кључан: „Косовска вечера”. Све је ишло како треба. Опрема каква се само може пожелети. Цар с круном и у порфиру седи у челу софре, ту су и стари Југ Богдан  и девет Југовића, уз колено цару Вук Бранковић. Сви на окупу. Бљеште панцири, сјаје се шлемови, штитови, копља. Једва се гледа од блеска конзерви на афричком сунцу.
   Обилића сваки час прекидају аплаузима. Па још кад је најавио да ће сутра да се види „ко је вјера, а ко је невјера”, пљесак и повици.

Потера за Вуком Бранковићем

   За време паузе адмирал Гепрат дошао је да честита председнику одбора и редитељу. Посебно је хвалио костиме. Мора да су наручени у Паризу. Није чудом могао да се начуди кад су му објаснили да су их правили сами војници. А Гинић пресрећан. Занос му је упропастио командант логора једним питањем:
   – Је ли бре, Гинићу, кад си ти то конзервирао косовске јунаке?
   Овај не може да верује. Шта, како то?
   – Тако лепо! Ено готово свима на панцирима, а цару и на круни, пише крупним словима „Canned beef” (конзервирана говедина).
   Редитељ-наредник-глумац-Јусуф-и-остали-Турци погледа у Срђу Злопоглеђу, који се мотао у близини. Стварно, преко широких плећа стоји тај натпис. Сада је касно, дижи завесу и терај даље!
   Води се љути бој, пуца челик о конзерве, бију Срби, ал’ бију и Турци. Када је Милош распарао Мурата клицању нема краја. Током Лазаревог предсмртног монолога разлегао се плач Сремца:
   – Па дабоме, кад сте били луди, па нисте шутнули оног лопова...
   Тек када их је Бајазит осудио на смрт, у публици комешање. И Гинић је почео да се прибојава. Има овде да полети којешта. Тек, комад се срећно завршио сечењем глава Лазара и Милоша. Када је Бајазит узео Вука за руку да му покаже како пролазе непријатељи, зачула се дрека. Дежурни је на једвите јаде задржавао Личанина и Црногорца, који су намерили да свете српског цара Лазу. Срећом, пала је завеса, а спустио се и мрак. Војска је почела да напушта позориште. Милоша су на рукама однели у кантину, док се Вук Бранковић, срећан, повукао у своју бараку. Добро је, макар је глава остала на раменима.
   Редитељ-наредник-глумац-Јусуф-и-остали-Турци остао је да сакупља реквизиту разбацану по позорници. Природно, после великог боја остаје велики крш и лом. Таман што је хтео мало да предахне, зачуо је потмули глас из оближњег жита. А оно високо. Ипак, лепо се чује:
   – Упомоћ!
   Излетео је напоље, тек толико да види како Црногорац, Личанин и Сремац вијају мученог Вука кроз пшеницу. Сад се већ јасно чуло:
   – Дед’ га амо!
   – Заломи!
   – Не дај, побеже!
   – Немојте, браћо, то је позориште!!
   Гинић је на једвите јаде одбранио Вука. Сутрадан је стајао у строју. Истина, благодарећи црном луку и хладним облогама, колико да извуку убоје. Ни Милош није боље прошао. Њега су пре смотре морали да напајају хладном водом, као Косовке девојке, не би ли дошао себи, од силног чашћавања.