За читање и уживање - Ђовани Гварески

КАРТОТЕКА

Полицијски агент Мерлето поднесе извештај: „Јозефина Трико, рођена Жан, стара педесет осам година, удова од пре рата, релативно доброг имовног стања. Политички неангажована. Нађена мртва у свом стану. На телу носи трагове ударца пеглом.”

– Стан од колико соба? – упита комесар.

– Три, плус кухиња. Али већ је издат – одговори службеник.

– Гадна ствар – промрља комесар. – Зна ли се ко се последњи пео горе код старе?

– Неки човек који продаје књиге на претплату. Тип је висок метар и осамдесет, крупан, плавокос, плавих очију. Домарка је потпуно сигурна.

– Добро. Бриши и нађи га.

Два сата касније, полицијски агент Мерлето поново је био пред комесаром.

– Што се тиче продавца књига на претплату, нашао сам само извесног Белизера, али обећали су ми још двојицу до вечерас.

– Како ти изгледа тај Белизер?

– Метар и по, сувоњав, ћелав, црних очрју.

– Члан неке партије?

– Никакве партије.

– Добро. Знаш да нећу никакве неприлике с партијама... Уведи га.

Уђе Марк Белизер, четрдесет пет година, члан никакве партије, сувоњав, ћелав и уздрхтао као прут.

– Ја сам исправан – замуца. – Имам дозволу за продају књига.

– А да убијаш старе жене, и за то имаш дозволу? – рече комесар, церекајући се.

– Ја... – заусти човечуљак.

Тешка шамарчина коју му упути агент Мерлето погоди га као гром.

– Ја сам слободан грађанин! – зајаука човечуљак. – Немате право да дижете руку на мене!

– У праву је. Не треба дизати руку на њега – одобри комесар и, зграбивши тешки гвоздени притискивач за хартију, спусти му га право на ногу.

Кад је човечуљак успео да поново састави ногу с подом, комесар га љубазно упита како је дошао на идеју да убије стару. Малецки промуца да он о томе нема појма. Али то као да страшно растужи комесара. Он притисну звонце.

– Пробај да му мало освежиш памћење! – објасни комесар колосу који се појави на вратима.

Рмпалија зграби човечуљка за оковратник и нестаде. Изађе и полицијски агент Мерлето, да се упусти у нова извиђања по стану старе госпође.

Четврт сата касније, рмпалија поново уђе, носећи под руком неке дроњке.

– Какво ти је то ђубре? – упита комесар.

– То је онај од малопре – објасни оријаш, ставивши гомилу дроњака на сто. – Све је признао. Признаје да је лично обио челичну касу код златара.

– Каква је сад то прича са златарем? – заурла комесар. – Реч је о убиству једне старије жене. Да ли је могуће да баш никада ништа не разумеш?

– Не љутите се – рече грдосија, хватајући поново човечуљка за оковратник. – Нисте ми ништа рекли, па сам мислио да се ради о оном претходном случају. Али у питању је само десет минута. Све ћемо испочетка.

У том тренутку уђе полицијски агент Мерлето вичући:

– Узбуна је била погрешна! Старица није мртва, дошла је себи. Изјавила је да се попела на столицу да дохвати пеглу на орману и онда је пала, а пегла јој је слетела на главу.

– Прекини! Пусти га! – нареди комесар грдосији.

– Нема пуштања! Признао је да је он обио челичну касу код златара.

– Па ког ће ми ђавола то његово признање? – заурла комесар. – Има већ три сата како смо похапсили кривце за ту златару.

Комесар се тада обрати човечуљку чија је глава једва извиривала из оковратника.

– Погледајте само у какве ме тешкоће уваљујете! Требало би да вас ухапсим због лажног убиства, кад сте већ такав несрећник! Губите се одавде, али добро пазите шта радите!

– Хвала – промуца човечуљак. – Много вам хвала. Молим вас да ми опростите. Ово је први пут да ме хапсе. Немам никакво искуство.

Он изиђе уз дубоке наклоне.

– Упиши га у картотеку! – нареди комесар. – Никако ми се не свиђа тај тип.