Живот пише драме

60 ЦЕНТИМЕТАРА СЛОБОДЕ

Мада је и сам био заточен у мраку на великој дубини, Ерик се упињао да спасе онесвешћеног пријатеља

Зеленкаста површина језера Окихото на југозападу Африке заводљиво се љуљушкала на сунцу. Георг Мелцер и Ерик Јервис никако нису схватали зашто је овај крај обавијен тајанственим упозорењима. Није им ишло у главу да ту неко може да страда, и то изузетни пливачи, како су им причали мештани. Још једном су се насмејали сетивши се како их је стари Цитеман одвраћао од намере да освоје језеро.

Први је скочио Георг Мелцер, пливачки шампион међу вршњацима.

Ерик се мало колебао и, стиснувши зубе, кренуо за Георгом, који је већ уживао у води. Весели гласови двојице раздраганих пријатеља сударали су се над мирном површином језера. А онда их је прекинуо крик.

Док се Ерик окренуо да види где је Георг, њега више није било. На месту где се само тренутак раније видела његова глава сада су се ширили кругови. Од Георга ни трага. Момак се успаничио.

– Георг! Георг! – викао је. – Где си? Јави се! Знаш да не волим неслане шале...

Тада је осетио како га нека непозната сила вуче према дну. Одупирући се свом снагом, запливао је уназад. Успео је да победи вртлог и докопа се обале. Георга и даље није било.

Као без главе пожурио је до кола, извадио ронилачку опрему и вратио се на обалу дахћући. Мора да спасе пријатеља... Хитро је за леђа причврстио боцу с кисеоником, ставио маску, извукао дугачко уже и један крај везао за дрво. Тресући се од страха и од потајне наде да за Георга још има наде, запливао је према вртлогу.

Пустио је да га вода носи, а онда му се учинило да се укрцао у језиви водени лифт који неумољиво вуче на дно. Дугачке стабљике биљака и алги ударале су га по лицу и раменима.

Одједном је осетио бол у леђима као да га је запарао шиљак оштре и ледене стене. Потмули ударац у бок... Као да га је неко бацио на нераван зид. Глава му више није била у води. Изненађен и уплашен напипао је стену. Био је мрак, али је осетио да између воде и те стене изнад њега има шездесетак центиметара слободног простора. Без сумње, налазио се у подводној пећини. Запливао је према задњем делу шпиље и осетио да је ту вода плића. Стресао се када је случајно, пипајући око себе, додирнуо нешто мекано.

Георг! Грозничавом брзином потражио је другову главу и с огромним олакшањем утврдио да му је лице изнад воде. Зграбио га је за руку и напипао пулс. Био је слаб, али га је обрадовало сазнање да му је пријатељ жив. Повукао га је ка још плићем месту, скинуо маску и навукао је на лице онесвешћеног несрећника. Тек тада је осетио како је у пећини ваздух врео и неподношљиво загушљив. Ипак, то је сув ваздух!

Убрзо је приметио да Георг дише све дубље, а после два-три минута дошао је себи. Ерик је знао да сада све зависи од тога како ће Георг схватити положај у којем су се нашли. Мирним гласом, који је необично одзвањао на месту где раније никад никаквог звука није било, покушао је да му објасни...

– Имали смо среће: живи смо. Водена струја нас је увукла у пећину. Покушаћемо да се извучемо, а имамо само једну маску. Прво пођи ти, а после ми је врати. Овде је и уже које сам везао за дрво на обали. Други крај је око мог струка. Извући ћеш се једино уз помоћ њега. Чим испливаш, одвежи онај други крај ужета и чврсто га вежи око апарата са кисеоником. Поред дрвета наћи ћеш још једно уже. И њега причврсти око апарата, а други крај добро обавиј око стабла и вежи чвор. Кад завршиш, дај ми знак затресавши уже. Тако ћу знати да треба да привучем апарат.

Георг је, климајући главом, потврдно промрмљао. Значи – схватио је. Ерик му је причврстио боцу кисеоника на леђа и затим га снажно одгурнуо. Георг је кренуо према површини, свом и Ериковом спасу.

Иако није знао на којој је дубини, Ерик је израчунао да ће морати да чека бар десетак минута док ужетом не добије знак. Хоће ли издржати у овом паклу а да се не онесвести? Гушило га је, али покушао је да броји не би ли му време пре протекло. Последњим напорима свести пребирао је по шестоцифреним бројевима. У грудима му се накупило толико смрада да би, да може, најрадије повраћао.

Чинило му се да је прошла читава вечност пре него што је осетио да се уже тресе. Значи, Георг је успео. Да ли ће и он? Требало му је још пуних пет минута док прстима, најзад, на другом ужету није напипао апарат за дисање. С маском на лицу и боцом на леђима ускоро се поново нашао у вртлогу. Ваљало је савладати ту водену барикаду. Хтео је горе, а струје су га вукле доле. Уз помоћ ужета – а Георг га је добро затегао – напредовао је метар по метар. Притисак воде се приметно смањивао. Површина језера се наслућивала.

Касније, на обали, уморно се смешкајући, измерили су уже и утврдили да су у подводном загрљају смрти били на дубини од 25 метара. Никад се више нису ни приближили обалама тајанственог језера Окихото.