Франк Робинс, отац Џонија Хазарда

ОД ЗВЕЗДА ДО ЗАБОРАВА

Наш стрип у овом броју отвара давно затворена врата иза којих се крију велика имена „Забавникових” јунака из прошлости

Професионалну каријеру Френк Робинс започео је са 15 година када га је упослио муралиста Едвард Трамбул. Трамбул је те 1932. године украшавао Крајслерову зграду у Њујорку, аркаде Централне станице и Радио сити мјузик хол и била му је потребна помоћ. Робинс је причао да је, срећући се с њим, имао велику трему:
   „Када сам му донео своје радове, био сам сигуран да ће ме одбити. Али он је био одушевљен и одмах ме је упознао са архитектама којима се мој рад веома допао. Били су толико одушевљени да је уметнички директор посумњао у то да су ти радови стварно моји. Позвао ме је да дођем код њега кући и насликам његов портрет на лицу места, чак ми је понудио да ми га плати 25 долара.



   Ускоро сам почео да сликам портрете свих запослених за 5 долара по комаду, а чак сам и добио своју канцеларију и студио, сто са таблом за цртање и плату од 20 долара недељно. Почео сам да набацујем неке своје замисли када су мурали били у питању, а уписао сам се и на Државну дизајнерску академију где сам похађао часове 5 дана недељно.”

Скорчи Смит

   Франк Робинс рођен је 9. септембра 1917. године у Бостону, у САД. Родитељи су му се развели веома рано, припао је мајци која је била запослена, те је током одрастања највећи део времена провео препуштен самом себи. Веома рано је показао надареност за цртање, те га је мајка са седам година уписала на курс. Две године касније Робинс је добио место у школи цртања у Бостонском музеју који ће му постати други дом.
   Франк је био повучено и помало необично дете које је избегавало друштво вршњака. Као петогодишњак имао је тежак прелом руке који није најбоље срастао, те му је мајка забрањивала да се бави физичким активностима са осталом децом. Уз то, био је и разрок и носио је наочаре, те није тешко претпоставити како су се вршњаци опходили према њему. Но сам Робинс каже да су му та тешка искуства из детињства много помогла у даљем животу:
   „Како сам имао много слободног времена, почео сам да проучавам анатомију и радове старих сликарских мајстора, њихове технике композиције и фигурацију. Сећам се да сам негде прочитао да је Матис отворио сликарску школу у близини Париза. Иако је био један од водећих авангардиста свог времена, и премда су његови ученици махом завршавали сликајући савременим техникама, инсистирао је на томе да сви буду образовани на класичан академски начин. Рекао је да свако мора добро да познаје традицију с којом жели да раскине.”
   Због крхког здравља, Робинс није успевао да издржи притисак који му је посао код Трамбула наметао. Због тога га је напустио и са 17 година почео да црта постере за филмове продукцијске куће „РКО пикчерс”.
   Док је радио за ову кућу, бавио се и цртањем стрипова. Када је чуо да „Асошијетед прес” тражи новог цртача за серију „Скорчи Смит”, покупио је своје стрипове које је радио за „РКО” и пријавио се за посао. Серију је, иначе, започео Џон Тери 1930. године. Три године касније Скорчија је преузео Ноел Сиклс, а његов рад надахнуо је све цртаче који су преузимали стрип након тога.
   Сиклс је успео да причама удахне заводљивост и атмосферу импресионистичким техникама сенчења, а често му је помагао и Милтон Каниф. Када су њих двојица основали сопствени студио, стрип су 1936. године преузели Берт Крајстман и Хауел Дод. Робинс је стигао 1939. године и захваљујући својој експресивности, кратким, енергичним и широким линијама одмах је наметнуо свој стил који ће одржавати следећих пет година. Цртао је наглашено реалистично и чисто, а стрип је под њим постао толико омиљен да је „Асошијетед прес” почетком четрдесетих година наручио и верзију која је требало да излази у наставцима једном недељно на читавој страни.
   Иако је та верзија стрипа почела да излази на првој страни недељног додатка „Њујорк поста”, а Робинс је почео да зарађује 125 долара недељно (око 2.200 долара у данашњем новцу), није био потпуно задовољан. Сметало му је то што је морао да црта ликове које је неко други измислио. Зато је одмах прихватио понуду „Кинг фичерс” синдиката који је 1944. године тражио цртаче који ће заменити оне који су отишли на ратиште.
   „Добио сам писмо од Бредли Келија у којем ме је замолио да преузмем неку од њихових серија. Љубазно сам одбио и рекао му да сам већ пет година живота уложио у нечији стрип, и да је време да почнем да цртам свој. Неколико месеци касније послао сам му пробне табле Џонија Хазарда. Потписали смо уговор и започели дуготрајно експериментисање са галеријом ликова. Развијао сам стрип који ће се објављивати свакодневно. Шест недеља након што је почело објављивање сазнао сам да је Вилијам Рендолф Херст тражио стрип за своја издања. Срећа ми се осмехнула.”

Џони Хазард

   У првој епизоди која се појавила 1944. године, амерички пилот Џони Хазард бежи из немачког концентрационог логора и пробија се до савезничких положаја. Немци које среће успут трпе велике губитке. Робинс је знао да се рат у Европи ближи крају и дао је свом јунаку „вољно” да сатире Немце где год да се појави. Хазард путује на Тихи океан где му у задатак пада да тамани јапанске шпијуне и друге непријатеље, као и неколико читавих класа питомаца Јапанске царске авијације.
   Након што је рат завршен, Џони је преузео улогу Скорчија Смита, поставши приватни авио-превозник. Тај посао био је само параван за његове пустоловине тајног агента. Свој дар за убијање успео је да докаже у сваком делу света, пре свега у Азији где му се пут укрстио с другим јунаком, Теријем, цртача Милтона Канифа, који је у серијалу „Тери и гусари” такође таманио противнике по Азији.
    Робинс је у сваком случају био већа жртва сопствене маште него што је то био Каниф који је Теријеве догодовштине увек држао у подручју могућег и стварног. Но, иако су се епизоде Џонија Хазарда често одметале у свет маште и нестварног, корени тих прича увек су били дубоку уроњени у стварност захваљујући Робинсовој способности да на реалистичан начин прикаже пределе и предмете. Захваљујући томе може се проценити и доба када су одређене епизоде настајале, пошто су летелице које је Робинс цртао биле у веома подробно осликане у складу са временом у којем су настајале.
   С друге стране, попут других колега цртача из тог времена, и Робинс је Џонија Хазарда цртао веома једноставно, те је он био лик с којим су читаоци идентификовали стрип али без посебно продубљене личности. У том смислу, пресудан утицај на радњу стрипа имали су споредни ликови какав је, рецимо, маштовити и необични Ц. О. („сечиво”) Кили. Црте личности тих споредних ликова често имају више нијанси од лика самог јунака. Важан део Џонијевог лика чине и жене које се са дивљењем односе према мужевном пилоту и себе доводе у прилике у којима се и од њих захтева огромна храброст и одлучност. Тако су ту, на пример, Џонијева прва шефица Лизбет Манинг, његова храбра пријатељица новинарка Бренди, као и тајанствена Леди Јагуар.

ВИНГ

   Почетком шездесетих година Робинс мења карактер стрипа: пустоловина и научна фантастика падају у други план, а у средиште долази амерички сан о слободи, једнакости и братству. Главни противник постаје комунизам и сви његови следбеници. Стрип Џони Хазард постаје ново оружје у Хладном рату. Робинс је овако објаснио нову грађу свог серијала:
   „За потребе стрипа измислио сам глобалну тајну групу која се бори за правду и демократију – ВИНГ. За потребе те организације измислио сам и посебну четворокрилну летелицу на нуклеарни погон која патролира у стратосфери и служи као њен главни штаб. Из летелице шефови одржавају везу са агентима на тлу, између осталих и са Џонијем.
   ВИНГ није војна организација, али наравно, оријентисана је проамерички. Ипак, нисам могао да је направим толико проамеричком да неке иностране новине не би ту и тамо избациле покоју епизоду због 'антиамеричког расположења'. Развио сам и посебан метод за гурање радње напред: на пример, шеф би у разговору преко радио-везе издао Џонију упутства у вези са неким задатком, а Џони би се у истом каишу стрипа већ нашао на одредишту.”
   Таква брзина била је последица жеље уредништва да се приче скрате: стрипови су се објављивали осам недеља свакодневно, или десет до једанаест недеља у недељним додацима – не више од тога. Истовремено, такав ритам захтевао је и поједностављење ликова. Четрдесетих и педесетих година стрипови су имали 12 до 15 недеља наставака по свакој епизоди, док су недељници умели да их развуку и до 25, па чак и 30 недеља. Робинс је тада имао времена и простора да развија особине ликова, те су епизоде из тог времена биле и најзанимљивије.
   Једно је, ипак, остало: било да узмете епизоду Џонија Хазарда из четрдесетих или из седамдесетих, имаћете прилику да се дивите снази графичке димензије серијала: перспективи, изражајности ликова, сценографији – све је савршено уклопљено како би се створила напетост, атмосфера и дала реалистична нота. Истовремено, читаоци су из недеље у недељу ишчекивали наставак пошто је Робинс успевао да непрекидно изнова заоштрава радњу и ствара напетост.

Позне године

    Средином седамдесетих година Робинс је схватио да наративне технике нису довољне за стрип. Сценарио стрипа морао је да има барем мало изворности, а Џони Хазард претворио се у баналну причу о тајном агенту. Излазио је још само у неколико часописа у САД и на свету, док Робинс није коначно напустио серију 1975. године. У то време већ је радио за „Ди-Си комикс” и „Марвела”, али ни у ком случају није успевао да постигне онај квалитет који је красио његова дела протеклих деценија.
   Додатна отежавајућа околност била је та што су ствараоци покушавали да се приближе савременим реалистичним радовима уметника какви су били Нил Адамс и Бари Смит, који су постали пожељни стандард. Робинсови импресионистички радови нису више били на цени. Због тога је лакше вредновати Робинсов рад са ове удаљености, у тренутку када су ствараоци свих профила нашли пут до срца публике, па и они импресионистички настројени какви су, рецимо, и цртачи Френк Милер или Клаус Јансон.
   Шта се догађало са Френком Робинсом након деценија проведених у свету стрипа, зна само мали број људи. У сваком случају, он је потпуно нестао са стрип-сцене и толико је темељно сакрио све трагове да чак ни људи из продуцентских кућа нису успевали да га нађу. Повукао се у Мексико и посветио се сликању покушавајући да се осведочи као „озбиљни” уметник. Неколико његових слика изложено је у Галерији Коркоран у Вашингтону, као и у музејима Витни и Метрополитан и Њујорку. Ипак, његов рад као стрипског ствараоца биће сигурно најдуговечнији и преживеће разна времена и укусе. Френкове приче имају довољно магије у себи да заинтересују и данашње читаоце, а то доказује и ова епизода из 1948. године.

Битка у Саргаском мору

   Џони Хазард и његова згодна копилоткиња Лизбет Манинг принуђени су да принудно слете у Атлантски океан током олује. Након што је невреме прошло, схватају да су се нашли усред Саргаског мора, на опасном тепиху алги. Струја их носи према легендарном „гробљу бродова” и ускоро ће схватити да олупине које тамо почивају нису потпуно напуштене...