Први приватни музеј у Србији

ЊИВАМА ДО УМЕТНИЧКОГ БЛАГА

Како је Јован Јоца Вујић, велепоседник из Сенте, постао један од најзаслужнијих људи наше науке и културе…

Део ентеријера у салону куће Јоце Вујића у Сенти

Јован Јоца Вујић (1863–1934) био је одлучан да највећи део драгоцености које је годинама и деценијама брижно сакупљао једног дана остави свом народу.  У свом основном писму из 1931. године објаснио је разлоге који су га навели на овај племенити чин. Између осталог, Вујић каже да су основни мотиви који су га подстакли да сакупља (а самим тим и спасава) расуте остатке наше културне историје, националне књижевности и ликовне уметности, били заправо у жељи да своју збирку једног дана учини јавном, те да она као таква „...може знатно да олакша рад научним радницима, који би иначе били принуђени да своје студије врше по разним библиотекама и по разним местима не само наше него и страних земаља ...”.
   Нажалост, није дочекао да види и остварење замисли о оснивању збирке уметничких дела из његовог музеја у Сенти, јер је умро 1934. године. Његово завештање испунио је један други Јован, његов син, са сестром Даринком, шест година после његове смрти. У име Београдског универзитета збирку су 1940. године из Сенте преузели декан Техничког факултета Милан Нешић, професор историје уметности са истог факултета, сликар Бранко Поповић и управник Универзитетске библиотеке Урош Џонић.

Откриће и потрага

   Према сачуваном старом инвентару Музеја Јоце Вујића у Сенти, збирка уметничких дела коју је овај марљиво прикупљао и пописивао садржала је укупно 375 предмета – икона, слика, скулптура, цртежа, графика. Матици српској поклонио је 45, а Београдском универзитету 250 уметничких дела.
   После Другог светског рата један део поклон-збирке Јоце Вујића из Сенте Београдски универзитет је, уз сагласност Комитета за научне установе НР Србије, предао на чување (1949) Народном музеју у Београду. Основни мотив за уступање било је стање у коме су се налазила уметничка дела ове збирке током окупације, као и после савезничког бомбардовања и оштећења зграде Техничког факултета, где су биле смештене.
   Од укупног броја уметничких предмета примљених на Универзитету, Народни музеј преузео је 224 дела и пет упропашћених и неидентификованих предмета који су због великог степена оштећења и немогућности њихове обнове одмах расходовани. После прегледа и обраде сачуваног материјала, Народни музеј сачинио је и посебан инвентар Збирке Јоце Вујића са исто толико бројева и обавезном пратећом картотеком и фото-документацијом. Од тада до данас, поједина ремек-дела српског сликарства 18, 19. и почетка 20. века из Вујићеве збирке била су и остала део сталне поставке Народног музеја у Београду. 
   Иако зачета као додатак библиотечком фонду и као збирка културних и историјских докумената, Збирка Јоце Вујића из Сенте послужила је као одлична основа за образовање и систематично прикупљање уметничких дела на тлу данашње Војводине. Први већи резултат тога била је књига двојице наших великих истраживача и познавалаца српских старина Милана Кашанина и Вељка Петровића „Српска уметност у Војводини”. У њој наилазимо на податак да је знатан део илустрација о појединим уметничким делима коришћен уз сагласност (верујемо и на препоруку) самог Вујића.
   Нешто раније, ондашња јавност била је упозната с једним делом ове збирке посредством прве велике изложбе значајног сликара у Банату 19. века, Константина Данила, одржане у Народном музеју 1924. године. У очима савременика ова изложба имала је чар једног потпуно новог открића, јер је сликарство овог познатог и цењеног сликара епохе бидермајера до тада било запостављено. Вујић је трагао код Данилових наследика за његовом сликарском оставштином, долазио до његових слика на различите начине, али их је претежно откупљивао за у то време високе суме. У свом музеју прикупио је готово тридесет дела овог великог сликара.
   Склоност према Даниловом сликарству повукла га је да прикупља и дела његових ученика и настављача, тако да се збирка његовог музеја у Сенти постепено увећавала и богатила за радове Јована Поповића, Уроша Кнежевића, Константина Пантелића, Љубомира Александровића, Петра Драгића, Саве и Павела Петровића, као и данас најпознатијег међу њима – Ђуре Јакшића. Његова чувена слика „Девојка у плавом” била је бисер Вујићевог музеја.

Срећа у несрећи

   Јоца Вујић није био само романтичарски загледан у 19. век. Радознао, али и са осећајем да у тренутку препозна истинске вредности у уметничком делу, није био имун ни на дела својих савременика. Редовно је посећивао њихове самосталне и групне изложбе у Бечу, Пешти, Загребу, Новом Саду, Београду, а каткад је личним везама и од самих аутора, у атељеима, за свој музеј откупљивао поједина пленеристичка или импресионистичка остварења Анастаса и Шпире Боцарића, Драгутина Инкиострија Медењака, Миленка Ђурића, Тодора Швракића, Милана Миловановића, Младена Јосића, Васе Ешкићевића, Јосипа Лалића и других.

ДОБРОТВОР ПРВОГ РЕДА

   Јован Јоца Вујић рођен је у Сенти 1/13. јула 1863. године. Ту је завршио основну школу и почео гимназију, а наставио је у  Сегедину и Пожуну (данас Братислава). Код Фрање Миклошића на Филозофском факултету у Бечу слушао је славистику и историју, али је због нежног здравља морао да се врати у Сенту. На подстицај оца завршио је студије пољопривреде у Мађарорвару (Алтенбург) 1885. године и преузео део имања, са којим је паметним управљањем и напредном економијом брзо стекао знатан иметак.
   Учествовао је у свим српским националним приредбама у Сенти. Покренуо је рад Српског клуба који су сачињавали представници Срба у Жупанијској скупштини у Сенти. Био је посланик на Сабору у Карловцима 1910, и на Великој народној скупштини у Новом Саду 1918. године. Био је члан делегације која је одлуку Велике народне скупштине о прикључењу Војводине Краљевини СХС однела у Београд. Банатски већник за Сенту постао је 1930. године.
   Као велики поклоник уметности сакупио је преко 300 дела српских сликара од 18. до првих деценија 20. века и чувао их у својој кући-музеју. Његова библиотека бројала је око 20.000 књига о историји српског народа, сакупио је и историјску архивску грађу од око 3.000 докумената, од којих треба поменути једну повељу цара Душана и обимну преписку кнеза Милоша (недавно ју је приредила Татјана Брзуловић Станисављевић и објавила под насловом „Породична преписка кнеза Милоша Обреновића”, у издању Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”). Поседовао је и старо оружје, народну ношњу, бакрорезе, стари новац…
   У више наврата давао је помоћ разним установама – Српском народном  позоришу, српском и црногорском Црвеном крсту, Филозофском факултету у Скопљу… Био је дугогодишњи члан Управног одбора Матице српске. За своја доброчинитељства одликован је Орденом Белог орла В степена, Југословенском круном IV степена, Орденом Светог Саве IV, III и II реда и црногорским Орденом Данилова реда. Преминуо је у Београду 31. августа 1934, а сахрањен у Сенти 3. септембра 1934. године.

   Вујићеву намеру да своју збирку једног дана учини доступном широј јавности добро је разумео и на време уочио Милан Кашанин. У једном писму упућеном Вујићевом сину Јовану из 1935. године, сазнајемо да је Кашанин у то време био спреман да у Београду приреди изложбу уметничких дела из његовог музеја у Сенти. Кашанин би, по свој прилици, и успео у својој замисли, да се није испречио Други светски рат. Оно што је, међутим, ипак предухитрило ратна разарања, било је систематско фотографисање слика из збирке, које је непосредно пред рат водио Александар Дероко. Такође је, поводом двадесетогодишњице Вујићеве смрти, 1954, у Зборнику Матице српске за друштвене науке, на основу спискова и оригиналног инвентара, објављен попис уметничких дела из Музеја Јоце Вујића који је приредио Димитрије Кириловић, те је он данас поуздана основа за реконструкцију ове изузетно драгоцене уметничке збирке.
   Велики подухват обраде и објављивања комплетног каталога слика, скулптура и цртежа из Музеја Јоце Вујића урадили су Народни музеј у Београду и Галерија Матице српске из Новог Сада 1989. године. Део ове изузетне збирке српског сликарства 19. и почетка 20. века јавност је последњи пут имала прилике да види на великој изложби „Добротвори Београдском универзитету” 2005. године у Галерији САНУ у Београду.
   Иако Јоца Вујић није остварио намеру да свој Музеј у целини учини приступачним јавности и да му опстанак осигура засебним фондом, ипак су највреднији плодови његовог скоро полувековног труда у сакупљању и чувању драгоцености постали опште добро српског народа. Он је за живота постао један од најзаслужнијих људи за развој наше науке и културе. Данас нема истраживача, познаваоца или љубитеља националне политичке, економске, културне или уметничке прошлости који пажњу бар у једном тренутку није усмерио на богату и велику баштину чувеног Музеја Јоце Вујића.