Војсковође које су изгубиле војску

ЛАКРДИЈАШИ И ЛУДАЦИ НА ЧЕЛУ КОЛОНЕ

Било их је више, али су ова осморица надмашили све остале на списку несхватљиво неспособних војних заповедника који су сепрославилиу сатирању сопствених јединица...

 

Било је, без претеривања, мноштво војничких каријера које је заиста одредила пука срећа, односно баксузлук. Леп пример за ово последње је Џон Сеџвик, генерал из времена Америчког грађанског рата. Последње што је тај стигао да каже било је: „Ни слона не би могли да погоде са те даљ...”
   Наполеон је веровао да велике прати срећа чак и када вуку погрешне потезе, али је после оповргао самог себе код Ватерлоа.

   Омар Нелсон Бредли, командант Прве армије америчке војске у нападу на Нормандију, био је један од најспособнијих стратега Другог светског рата, али је 6. јуна 1944. године ипак наредио искрцавање трупа на камениту обалу плаже Омаха у подножју погибељно стрмих литица на којима су његове момке чекале јаке и одлично утврђене немачке снаге.
   Бредли јесте на крају заузео Омаху, само што је цена била застрашујуће висока. Само у уском појасу крша између обале Ламанша и литица остало је да лежи две хиљаде америчких војника. (Стивен Спилберг снимио је о томе филм „Спасавање редова Рајана”.)
   Омар Бредли тада је направио кобну грешку, али то је изузетак у његовој иначе готово беспрекорној заповедничкој каријери. Што никако не би могло да се каже за Бенита „Италији је потребно једно поштено крвопролиће” Мусолинија.
   Сулуди вођа италијанских фашиста, у мирнодопска времена по занимању учитељ, уплео се 1940. године у Други светски рат уверен да му је судбина наменила улогу наследника некадашњих римских царева, освајача света.
   Уместо да ма шта освоји, Дуче је на крају изгубио Либију, Етиопију и Сомалију, претрпео тешке поразе у Албанији и Грчкој, а потом дочекао да га 1943. године савезници до ногу потуку на сопственом тлу, Сицилији. Мора ипак да му се призна да је остао доследан својој мисли водиљи о неопходности крвопролића. Пре но што су га 28. априла 1945. године стрељали и обесили за ноге, успео је да улудо пошаље у смрт 410.000 сународника.
   То не може баш свако, као што је сигурно да Дучеово ударништво у сатирању сопствене војске није имало никакве везе са злом судбином. Пре ће бити да је Бенито припадао оној врсти војних заповедника које најприближније описује изрека о грешницима којима би Бог можда требало да опрости јер не знају шта раде.
   Колико је таквих било у крвавој историји ратова и ратовања? Превише.

 

ДАГЛАС ХЕЈГ

(1861–1928)

    Овај енглески официр, фелдмаршал, био је човек чврстих ставова. „С проценама ватрене моћи митраљеза претерује се преко сваке мере”, изјавио је непосредно пред битку код Лоса 1915. године током које је 75.000 сопствених војника послао у зеленкастожућкасту измаглицу отровних испарења хлора која, супротно очекивањима и ратним плановима, ветар није одувао ка утврђеној линији фронта немачке војске.
   Како је схватио да му с тактиком масовног тамањења непријатеља гушењем не иде најбоље, сместа је наредио јуриш две британске дивизије у којима су биле све само новајлије. Пошто су се осамнаест сати маршевим кораком пробијали кроз маглу предвођени официрима који нису имали ни карте тог подручја, јадници су на крају дочекали да остану без подршке артиљерије којој је понестало граната.
  Да ли је то био тренутак кад је фелдмаршал Хејг наредио повлачење? Ма, какви! Енглези су наставили да напредују ка немачким положајима у десет таласа од по хиљаду војника предвођених официрима на коњима. Исход? Готово 8.000 војника и 385 официра погинуло је или рањено током борбе, а да линија фронта није померена ни за педаљ у корист Британаца.
  
Пошто је показао шта уме, ерл је исте године постављен за врховног заповедника британских снага у Француској. Као главнокомандујућем,  запало му је у део да сачини планове за једну од најзначајнијих битака између Савезника и Немаца у Првом светском рату, битку на Соми 1916. године.
   На папиру је све изгледало да не може бити логичније и једноставније. Најпре свим расположивим средствима недељу дана тучеш непријатељске положаје (артиљеријска припрема), онда пошаљеш пешадију да у такорећи необавезној шетњи преко спржене земље успут заузме тешко утврђене немачке положаје (јуриш), потом одахнеш и сачекаш да коњица као од шале докрајчи започети посао (победа).
   У стварности су се ствари одиграле нешто другачије. Од 12.000 тона граната које је британска артиљерија испалила на немачке положаје пре почетка офанзиве, мање од 900 тона имало је довољно разорне снаге да уништи немачке земунице, а шрапнелска паљба није оштетила непријатељске препреке од бодљикаве жице у мери у којој се то очекивало.
   Са 36 килограма опреме и залиха које им је Хејг натоварио на леђа, уверен да ће напредовати тако муњевито да неће имати времена да им ма шта дотури из позадине, његова пешадија заиста је кренула у марш преко ничије земље. Када је фелдмаршаловој артиљерији понестало муниције, Немци су измилели из земуница, поново заузели положаје у митраљеским гнездима и осули паљбу по непријатељу. Првог дана битке на Соми из борбеног строја британске војске избачено је 60.000 војника. Трећина заувек. Да ли се тада фелдмаршал можда поколебао? Не, него је офанзива потрајала још четири месеца. Све док губици британске армије нису досегли бројку од 420.000 рањених и погинулих.
   Рецимо да има циљева који оправдавају готово сваку жртву. Колико је Даглас Хејг напредовао у бици на Соми? Укупно осам километара.
   Годину дана касније Хејг је руководио савезничком офанзивом у Фландрији, што ће рећи да се од њега поново очекивало да да све од себе. Шта је он тада урадио? Оглушио се о упозорења белгијске владе да ће тешка топовска ватра по непријатељским линијама поприште битке претворити у непроходну мочвару.
   Непоколебљив какав је био, засуо је бојно поље са четири милиона граната и тај део Белгије претворио у море глиба кроз које су се његови војници једва некако пробили до стратешки безначајне селендре по имену Пасшендаеле. Пет месеци касније Хејг је дотадашњем збиру искасапљених и погинулих могао да дода нових 500 жртава сопствене неспособности. Освојио је шест и по километара бојног поља који ни најмање нису утицали на крајњи исход рата.

ПУБЛИЈЕ КВИНТИЛИЈЕ ВАР

(1. век)

   И невиђена неспособност је врста даровитости. А војсковођа Публије Квинтилије Вар, намесник римског цара Октавијана Августа у Германији, био је у том смислу заиста натприродно обдарен.
   Захваљујући браку с Октавијановом унуком, Вар је стекао навику да се у животу мало секира, а више ужива. Сходно том опредељењу, на памет му није падало да намесничке дане у царској провинцији проводи у обуци и дисциплиновању легија које су му поверене на управљање. Чинило му се, такође, да нема смисла разбијати главу око извештаја о побунама и незадовољству варварских племена који су до њега стизали са крајњих граница провинције.
   Девете године наше ере Публије Квинтилије Вар ипак је повео три легије од 20.000 војника у Теутобуршку шуму, одлучан да у корену сасече сваку помисао „шачице варвара” да могу тек тако да му загорчавају лагодне намесничке дане.
   Супротно саветима и упозорењима да ће га овај одвести право у непријатељску заседу, за водича је изабрао Арминија, рођеног сина заклетог противника римске власти, вође германског племена Херуски.
   Пошто их је довео докле је намеравао, Арминије је, праћен својим људима, одједном ишчезао у дубину шуме. Неколико тренутака касније на Варове три легије са свих страна стуштило се 100.000 германских ратника. Два дана касније Публије Квинтилије Вар остао је без иједног војника.
   Схвативши да му нема друге, извршио је самоубиство и тако себе поштедео Августовог гнева који је на вест о поразу немоћно крикнуо: „Варе, легионес редде!” (Варе, врати ми легије!)

МОРИС ГАМЛЕН

(1872–1958)

   Пошто су септембра 1939. године Немци заузели Пољску, Морис Гамлен је рекао: „Нисмо ми Пољаци”. Абсолутемент, што би рекли његови земљаци Французи.
   Како се у то време шездесетседмогодишњи генерал налазио на положају врховног команданта савезничких копнених снага у Француској, мора бити да је ова његова изјава, будући да је долазила с тако високог места, имала великог одјека међу официрима и обичним војницима.
   У сваком случају, генерал је, баш као што су му тешка времена и одговоран положај налагали, проводио ноћи и дане бавећи се стратегијом одбране земље. У том погледу чврсто је стајао на становишту да Немци никада неће покушати пробој кроз чувену Мажино линију или неосвојиве арденске шуме.
   Тешко је тачно рећи на основу чега је Гамлен закључио како је арденски правац последња линија одбране због које би требало да га боли глава. Штавише, за време војних вежби 1938. године, у тобожњем нападу седам дивизија и две тенковске бригаде, генерал Претала, Гамленов потчињени, разбио је као од шале тамошње француске одбрамбене положаје.
   Мада лажни, губици бранилаца били су до те мере поражавајући да никада нису јавно објављени из страха да би могли да обесхрабре војску. Генерал је за њих, наравно, знао.
   Ни извештаји обавештајаца о гомилању немачких снага у Арденима непосредно пре напада на Француску нису поколебали Мориса Гамлена. Када су га Немци 10. маја 1940. године напали управо из тог правца, и то са 45 дивизија, од којих седам оклопних, његови топови нису били где је требало да буду.
   Девет дана касније Морис Гамлен је смењен. Прекасно. У том тренутку Француска је већ практично капитулирала. Ратне операције којима је руководио ушле су у историју под називом „дроле де гуеррес”, лакрдијашки рат, а генерал је у гроб понео тешко бреме главног кривца за капитулацију сопствене земље.

ЏОРЏ КАСТЕР

(1839–1876)

Ко би памтио Џорџа Кастера да се није прославио покољима америчких Индијанаца које је нарочито радо нападао кад је знао да су малобројнији, а с посебним задовољством су му противници били жене, деца и старци?
   Војну академију у Вест Поинту завршио је као тридесет и четврти у класи од тридесет и четири полазника. Траљавим академским достигнућима ускоро је додао и скандал због којег је изведен пред војни суд. Супротно изричитим правилима, ни на крај памети није му било да спречи двобој између двојице колега.
   Јесу ли му ови „младалачки пропусти” и глас храброг, али безобзирног и лакомисленог војника запечатили каријеру? Не. Џорџ Кастер догурао је, додуше накратко, чак до чина генерал-мајора.
   Новембра 1868. године потпуковник Кастер, командант Седмог коњичког пука америчке војске, наредио је јуриш на Чејене који су мирно логоровали код месташца Блек Кетл. Кастерови војници немилосрдно су искасапили 103 особе. Једанаест ратника и деведесет двоје деце и жена.
   Осам година касније, у бици код Литл Биг Хорна, 1876, Кастер је догурао до чина генерал-мајора што га је, мора бити, учврстило у уверењу да је првокласан војник. Биће да га је управо то навело да се оглуши о упозорења свог заменика да никако не би смео да истури коњицу до положаја на коме би остао без подршке осталих јединица.
   Надобудан какав је био, није узимао у обзир упозорења индијанских извиђача који су тврдили да се у Литл Биг Хорну окупило више индијанских ратника него икад раније. Колико да запечати пораз, 500 коњаника поделио је у три јединице у намери да непријатеља нападне из три правца.
   Јашући на челу колоне у којој се налазило око 200 војника, сукобио се с неколико хиљада Индијанаца који нису били расположени да се бакћу узимањем заробљеника. Пораз је био муњевит.
   Окршај код Литл Биг Хорна преживео је само један коњ америчке војске.

ХЕРМАН ГЕРИНГ

(1893–1946)

Командант ратног ваздухопловства Хитлерове Немачке, рајхсмаршал Херман Геринг, постарао се да смакне што више противника нацистичке пропаганде. Занемарујући опречна мишљења и ставове, на крају је и сам поверовао сопственим лажима и обећањима.
   Године 1940. чврсто је обећао Фиреру да ће његова авијација у прах и пепео претворити противничке снаге ухваћене у клопку код Денкерка у Француској. Обећање није одржао, али то га није спречило да нешто касније устврди како ће нацистички авиони десетковати британско Краљевско ваздухопловство и на тај начин утрти пут немачком нападу на Уједињено Краљевство.
   Осим што је на самом почетку преценио сопствене снаге, Херман Геринг и лично се постарао да тај план пропадне. Почетком септембра 1940. године британска војска налазила се такорећи на коленима. Уместо да искористи слабост непријатеља, рајхсмаршал је баш тада променио тактику, намеран да Енглезе натера на предају жестоким бомбардовањем Лондона.
   Разуме се да немилосрдно бомбардовање непријатељске престонице има смисла, али само уколико авиони којима располажеш имају одговарајући домет. Герингови ловци „Ме-109” успевали су да се пробију до Лондона на једвите јаде, а без њихове подршке немачки бомбардери били су лак плен за енглеску противваздушну одбрану и ратно ваздухопловство. И? Немци су неславно изгубили битку за Британију.
   Неуздрман поразима, рајхсмаршал је до последњег дана остао доследно неспособан. Напад Луфтвафеа на савезничке аеродроме у Француској и Холандији 1. јануара 1945. године био је последњи покушај Немачке да ратну срећу окрене у своју корист. Само што се нико није потрудио да немачку противваздушну одбрану обавести о предстојећем нападу. Несхватљив пропуст главом су платила 184 немачка пилота чије је авионе оборила противваздушна одбрана сопствене војске.
   После рата Међународни суд у Нирнбергу осудио је Хермана Геринга на смрт. Не сачекавши извршење казне, Геринг се отровао.

ЏОРЏ МЕКЛЕЛЕН

(1826–1885)

Чинило се да је именујући Џорџа Меклелена за врховног команданта војске Севера на почетку Америчког грађанског рата (1861–1865), Абрахам Линколн изабрао не може бити прикладнију особу. Самозвани „млади Наполеон” заиста је обавио првокласан посао у сакупљању војске и обуци и дисциплиновању неискусних регрута и добровољаца, једино што је после недопустиво оклевао да та иста војска крене у борбу против непријатеља.
   Пошто се улогорио на обали реке Потомак, амерички Наполеон проводио је дане изналазећи оправдања да не мрдне с места. „Дан је почињао обуком, следила је обука, а онда поново обука...”, описао је касније бескрајне месеце под Меклеленовом командом један војник.
   Јуна 1862. године Џорџ Меклелен коначно је одлучио да нешто предузме. Затражио је нова појачања упркос чињеници да је у том тренутку на располагању имао 100.000 војника према 23.000 бораца земаља Југа.
   Слање појачања генералу Меклелену има смисла колико и избацивање зунзара лопатом из штале – изјавио је тада већ прилично изнервирани председник Линколн.
   Испоставило се, иначе, да велики број јужњачких топова, због којих је Меклелен месецима одбијао да крене у напад, није био ништа друго до дебла обојена у црно, распоређена тако да заварају непријатеља.
   Кад се септембра 1862. године најзад одлучио за борбу, преопрезни Меклелен је, за случај повлачења, задржао тако велике снаге у позадини да је, уместо да непријатеља до ногу порази код Ентитема, из битке изашао с огромним губицима, а да притом ни за длаку није изменио стање на ратишту. Меклелен је изгубио тринаест, војска Југа осам хиљада војника.
   Била је то кап која је превршила ионако препуну чашу Линколновог стрпљења. Отпустио је самозваног Наполена по кратком поступку. Неуздрман у погледу сопствених способности и величине, Џорџ Меклелен појавио се као противкандидат Абрахаму Линколну на председничким изборима 1864. године. И ту битку је изгубио.

ВИЛИЈЕМ ЕРСКИН (1769–1813)

   Кад је Артур Велзли, потоњи војвода од Велингтона, сазнао да ће у борбама које је 1810. године на Пиринејском полуострву водио против Наполена Краљевском коњичком гардом командовати сер Вилијем Ерскин, озбиљно се забринуо. „Колико је мени познато, тај човек је потпуно луд”, стајало је у поруци коју је сместа послао у Лондон.
   Одговор који је убрзо примио требало је, ваљда, да га умири: „Нема сумње да је сер Ерскин на махове помало луд, али у тренуцима прибраности генерал је изузетно интелигентна особа.”
   Ерскина су, бар у погледу тога нема никаквих недоумица, пре него што је постављен за команданта коњичке гарде на Пиринејима, у два наврата смештали у лудницу, а такође се знало да је до те мере кратковид да је такорећи слеп. Далеко је теже рећи на основу чега су Велингтонови претпостављени дошли до закључка да је генерал натприродно интелигентан, јер за тако нешто у стварности није било доказа.
   Било како било, у бици код Сабугала у Португалу 1811. године Вилијем Ерскин нашао се на челу прослављене енглеске Лаке коњице. Учинио је колико је могао. Најпре је неколико батаљона пешадије послао у маглу у којој су се изгубили, а онда је лично повео коњицу у јуриш, али у погрешном правцу.
   Две године касније несрећник је, усред Лисабона, скочио с прозора. Кажу да је последње што је рекао било: „За име света, зашто ово радим?” Мора бити да је у том тренутку пролазио кроз једну од својих „мање проницљивих” фаза.

ФИЛИП VI ФРАНЦУСКИ (1293–1350)

   Никакво чудо што је најдуготрајнији рат средњег века, Стогодишњи рат између Енглеске и Француске, трајао тако дуго. Ако ни због чега другог, онда зато што је значајну улогу у тој невиђеној кланици одиграо неспособни француски краљ Филип VI.
   Када га је 1346. године Едвард III напао код Кресија, чинило се да је победа у Филиповим рукама. Прво, француске снаге имале су 45.000 војника, енглеске свега дванаест. Четвртину Филипове војске чинили су оклопљени витезови на коњима, крем француског племства. Едвардове снаге махом су били поткупљиви страни плаћеници, а коњицу готово да није ни имао.
   Само што Филип VI Француски не може да буде живописнији пример војсковође који оправдава све вицеве о урођено ниској интелигенцији једног броја војних команданата. За разлику од њега, Едвард III и те како је знао шта му ваља чинити на бојном пољу. У тренутку када је 1346. године Филип наредио јуриш шест хиљада плаћеника из Ђенове наоружаних самострелима, ови су већ увелико били исцрпљени једнодневним маршом, прокисли до костију и углавном нерасположени да се непријатељу иоле озбиљније супротставе.
   Пошто су у неколико наврата ипак одапели стреле ка Енглезима, Филипови ратници покушали су да се повуку, али су их у томе спречиле сопствене снаге, тешка коњица коју је краљ истовремено послао у јуриш на непријатеља. У насталом метежу француску пешадију смлавила је сопствена коњица, јуриш је пропао, а енглески плаћеници засули су преживеле кишом стрела.
   Нови јуриш француске коњице само је увећао број лешева који су остали на бојном пољу код Кресија. Тврдоглаво решен да ни за педаљ не одступи од очигледно промашене тактике чеоног коњичког напада, Филип је још тринаест пута, краљевски одлучно, издавао наређење за јуриш.
   Изгубио је битку и више од 1.200 витезова, цвет сопственог племства. Едвард III готово да није имао губитака.

Број: 3358 2016.
Аутор: И. М.