За читање и уживање - Доналд Бартелми

КРАЉ ЏЕЗА

Е па, ја сам краљ џеза сада, размишљао је за себе Хоки Моки, подмазујући цуг свог тромбона. Већ много година тромбонист није био краљ џеза. Али сад кад је Спајси Мекламермур, стари краљ џеза, мртав, претпостављам да сам то ја. Можда би требало да одсвирам неколико нота с овог прозора, да самог себе у то поново уверим.

„Опа! Јеси ли чуо ово?”, рече неко ко је стајао на плочнику.

„Јесам”, рече његов другар.

„Умеш ли да разликујеш наше домаће велике америчке џез-музичаре, једног од другог?”

„Обично умем.”

„Ко је, дакле, ово одсвирао?”

„Мени звучи као Хоки Моки. Ових пар савршено одабраних нота имају прави епифанички жар.”

„Имају шта?”

„Прави епифанички жар, како постижу само уметници калибра Хокија Мокија, који је из Пас Кристијана y Мисисипиjy. Он ти је краљ џеза, сада кад Спајсија Мекламермура више нема.”

Хоки Моки је ставио свој тромбон у футролу и отишао на једну шљаку. Кад је стигао на шљаку, сви су се повукли пред њим клањајући се.

„Здраво, Баки! Здраво, Зут! Здраво, Фреди! Здраво, Џорџ! Здраво, Тад! Здраво, Рој! Здраво, Декстере! Здраво, Џо! Здраво, Вили! Здраво, Гринови!”

„Шта ћемо да свирамо, Хоки? Ти си сад краљ џеза, ти има да одлучиш.”

„Оћемо Smokе?”

„Опа”, рекоше сви. „Јеси чуо? Уме Хоки Моки просто да нокаутира човека већ самим начином на који изговори неку реч. Какву интонацију има тај момак! Свемогући Боже!”

„Не желим да свирам Smokе”, неко рече.

„Би ли ти то поновио, странац?”

„Не желим да свирам Smokе. Smokе је досадан. Не волим промене.”

„Он одбија да свира Smokе! Али Хоки Моки је краљ џеза и он каже Smokе!”

„Човече, ти ниси одавде, шта ли? Шта ’оћеш да кажеш тиме што одбијаш да свираш Smokе? Како си уопште добио ову шљаку? Ко те је најмио?”

„Ја сам Хидео Јамагуши из Токија.”

„О, па ти си један од оних јапанских мачора, а?”

„Да, ја сам најбољи тромбонист у читавом Јапану.”

„Лепо, овде си добродошао све док те не чујемо како свираш. Кажи ми, јел’ се у чајџиници Тенеси још свира најбољи џез у Токију?”

„Не, најбољи џез је сад у Коцки.”

„Баш лепо. Океј, свираћемо Smokе ко што Хоки рече. Спреман, Хоки? Океј, бројим до четири за џабе. Један! Два! Три! Чет’ри!”

Она двојица мушкараца која су стајала под прозором пратила су Хокија до клуба.

„Да, онај чувени Хокијев начин свирања звани Енглески излазак сунца. Свирање с много зрака који отуд излазе, црвених зрака, плавих, зелених који извиру из љубичастог средишта, маслинастих који извиру из жутомрког средишта.”

„И овај млади Јапанчић прилично је добар.”

„Да, прилично је добар. Он свој инструмент држи на један нарочит начин. То је често обележје врхунског свирача.”

„Тако се превити с главом међу коленима – благи Боже, па он је сензационалан!”

Он је сензационалан, мислио је Хоки. Можда би требало да га убијем.

Али тог тренутка неко је дошао на врата гурајући испред себе мирамбу од четири и по октаве. Да, био је то Дебели Џоунс, а почео је да свира пре него што је честито стао на праг.

„Шта свирамо?”

„Billie’s Bounce.”

„То сам и мислио. А где смо?”

„Еф.”

Доналд Бартелми (1931–1989) рођен је у Филаделфији, али је одрастао у Тексасу. На Универзитету у Хјустону предавао је стваралачко писање. Написао је четири романа: „Снежана”, „Мртви отац”, „Рај”, посмртно објављени „Краљ”; и једанаест збирки кратких прича. Био је члан Америчке академије уметности и књижевности. Критика га је сматрала једним од најнемирнијих духова-иноватора постмодернистичке америчке приче.
 

„То сам и мислио. Зар ти ниси свирao с Мејнардом?”

„Аха, био сам у том бенду све док нисам отишао у болницу.”

„Због чега?”

„Био сам исцрпљен.”

„Шта можемо да додамо Хокијевој фантастичној свирки?”

„Шта кажеш за мало кише или звезда?”

„Да то није дрско?”

„Питај га да л’ му смета.”

„Питај га ти, мене је стра’. Не зеза се с краљем цеза. И овај млади Јапанац је добар.”

„Он је сензационалан.”

„Мислиш ли да свира на јапанском?”

„Па, не мислим да је то енглески.”

Од овог тромбона врат ми зелени већ 35 година, мислио је Хоки. Како то да сам поново угрожен, да поново морам да се доказујем, у овим позним годинама?

„Па, Хидео, добро си свирao и Smokе и Billie’s Bounce. Добар си отприлике колико и ја, нажалост. У ствари, закључио сам да си бољи од мене. Грозно је о томе размишљати, али шта је, ту је. Био сам краљ џеза само 24 часа, али немилосрдна логика уметности захтева да се поклонимо истини, када је чујемо.”

„Можда грешите?”

„Не, имам уши. Не грешим. Хидео Јамагуши је нови краљ џеза.”

„Желиш ли да будеш почасни краљ?”

„Не, сад ћу да спакујем мој тромбон и да се почистим. Ова шљака је твоја, Хидео. Можеш да изабереш следећу мелодију.”

„Оћемо?”

„Чули сте шта је Хидео казao. Јеси спреман, Хидео?”

„Хоки, не мораш да идеш. Можеш и ти да свираш. Само се помери мало у страну.”

„Хвала, Хидео, то је врло великодушно од тебе. Мислим да ћу свирати кад сам већ ту.”

„Хидео је чудесан у Billie’s Bounce-у.”

„Да, претпостављам да му је то најбоља ствар.”

„Шта је тај звук који долази с оне тамо стране?”

„Мислиш, овај звук који звучи као оштрица живота? Као поларни медвед који прелази преко арктичких санти? Као крдо бизона у бришућем лету? Као мужјак моржа који рони по морском дну? Као вулканске фумароле из којих куља дим на падинама Катмаја? Као дивљи ћуран који шета кроз дубоку, густу шуму? Као дабар који зубима обара стабла у некој апалачкој мочвари? Као гљива која расте на деблу јасике? Као јелен који лута висијом Сијера Неваде? Као преријски пси кад се љубе? Као вештичја трава кад поиграва или река кад кривуда? Као морска крава која жваће морску траву на Кејп Сејблу? Као коатимундис који се у чопорима креће по Арканзасу? Који звучи као...”

„Благи Боже, па то је Хоки! Чак и са сордином, одуваће Хидеа с подијума!”

„Хидео сад свира на коленима! Благи Боже, посеже за појас ради великог челичног мача... Зауставите га!”

„Охо! Никада нико није одсвирао тако узбудљиво Cream! Јел’ Хидеу добро?”

„Да, неко му доноси чашу воде!”

„Главни си, Хоки! То је била најстраобалнија ствар коју сам видео!”

„Опет си краљ џеза!”

„Хоки Моки је највећи хепенинг на свету!”

„Да, г. Моки, морам да признам, одували сте ме с подијума. Видим да су преда мном још многе године рада и учења.”

„То је океј, сине. Уопште немој о томе да размишљаш. Догађа се то и најбољима. Или готово да се догађа и најбољима. Сада желим свакоме пријатан провод јер ћемо свирати Flats.”

„С вашом дозволом, господине, враћам се у хотел да се спакујем. Веома сам захвалан за све што сам овде научио.”

„Океј, Хидео. Желим ти пријатан дан. Идемо, Flats!”

С енглеског превела Снежана Брајовић