Када исто није исто

ЦРНО-БЕЛИ СВЕТ

Мишљење које стекнемо о некој особи на основу само једне прилике често у нама остане заувек

Моја бака имала је сина и две године млађу кћерку. Њен син је касније постао мој отац, а кћерка моја тетка. Мој отац је имао два сина, мене и мог старијег брата, а и тетка је имала два сина. Нас четворица отприлике смо истих година. Мој отац и мој теча радили су сличан посао и имали сличну плату, а исто тако и моја мајка и моја тетка. Наш стан био је исте величине као и стан тече и тетке, а имали смо и ауто исте категорије купљен исте године. Наизглед, били смо две потпуно исте породице. Или барем веома сличне.
   На море смо ишли сваке године отприлике у исто доба кад и теча и тетка, неколико дана пре или после, понекад чак и на исто место, али не увек.
   Сећам се добро нашег поласка на пут. Отац, строг и тачан, рекао би дан раније да крећемо у седам сати ујутро. Бака би се појавила код нас око пола седам, да нас испрати и узме кључеве стана да би могла да га обилази, залива цвеће, проветри и све шта већ треба да се ради у празном стану. Тачно у седам отац би сео у ауто и упалио мотор. Брат и ја били смо превише узбуђени да бисмо тек тако дозволили да нас мајка спреми за пут на време, а и незаобилазни сендвичи још нису били готови, неко је нешто заборавио да спакује, требало је још једном проверити торбе, у сваком случају, увек је била нека гужва.
   Отац је седео у ауту и нервирао се што каснимо. Чуо сам баку како гунђа:
   „Јадни мој син. Рекао је да се креће у седам сати и само он је спреман. Ова његова жена ништа није обавила на време. Деца још трче по кући. Где је ту поштовање према мужу? Како он може да буде спреман, а она не може?!”
   Бака је одлазила и код тетке и тече када би они ишли на море. Из истих разлога – да узме кључеве, обилази стан, залива цвеће и остало. Једном су они ишли пре нас, па сам некако и ја отишао са баком да их испратимо. Све је било исто као и код нас. Тачно у седам теча је сео у ауто, упалио мотор и нервирао се што тетка још није спремна, што деца трче по кући, што сендвичи још нису готови и што је неко заборавио нешто да спакује.
   Опет сам чуо баку како гунђа:
   „Јадна моја кћерка. Све мора сама да ради. Овај њен муж само сео у ауто и баш га брига. Зашто мало не помогне? Не може она саме све да стигне. Где је ту поштовање према жени?”
   За баку то није била иста околност. Никако. Из њеног угла гледања, то су биле две потпуно различите околности.

Никад крив

   Возимо ауто и неко нам пресече пут. Одједном излети испред нас из неког дворишта или са паркиралишта, или једноставно из друге траке пређе у нашу тако да морамо нагло да кочимо. Тај возач је неваспитан, себичан, некултуран, не зна да вози и, наравно, смислићемо још много других погрдних назива. И када будемо препричавали догађај, на послу, код куће и у друштву, тог возача описиваћемо најгорим могућим увредљивим именима.
   Али ако каснимо на посао, или на аеродром, или морамо хитно некога да одвеземо у болницу, а на улици је гужва – без много размишљања излећемо са паркинга и пресецамо пут некоме ко сада мора нагло да кочи због нас. Вероватно и труби за нама и показује нам руком нешто увредљиво. Па зашто се љути, зар не види да журимо и да смо једноставно морали да му пресечемо пут кад већ није лепо стао и пустио нас да прођемо. Како је само неваспитан, себичан, некултуран и, вероватно и не зна да вози.
   Када неко уради нешто лоше, сигурно је то лоша особа. То вреди за све осим за нас. Када ја урадим нешто лоше то је зато што имам добар разлог. Ако други то не виде онда су опет они лоши, или, у најмању руку, безосећајни.
    Ја никада нисам крив. Ни моји најближи, као моја бака. Њена деца не могу да погреше без обзира на то што се налазе на потпуно супротним странама исте околности.

Околности

   Када процењујемо понашање других људи склони смо да занемаримо све околности. Уопште не мислимо на то да можда имају добар разлог због којег су учинили нешто што нам смета. Обрнуто је када смо ми у питању. Док оштро осуђујемо друге, за своје понашање увек имамо оправдање и, наравно, опет осуђујемо друге ако то не схватају.
   О себи знамо све. Зашто нешто радимо, какав нам је свакодневни живот, шта нам се десило пре сат времена, или јуче, или пре годину дана, али ретко знамо шта се дешава другим људима. Чак и о пријатељима знамо само оно што су нам они испричали, или смо чули неке, углавном непроверене, гласине. А о потпуно непознатим људима, као што је особа која нам је пресекла пут и натерала нас да нагло кочимо, не знамо баш ништа осим те једне једине прилике. И на основу тога доносимо мишљење.
   Мишљење које стекнемо о некој особи на основу само једног догађаја често остане у нама заувек. На пример, ако неко закасни на важан састанак, сматраћемо ту особу лењом и неодговорном. Без обзира на оправдања да је можда била гужва у саобраћају, или да се десило нешто што је морало хитно да се реши, или било шта друго. Ми ћемо ту особу увек спомињати као неодговорну иако то једно кашњење нема везе с њеним карактером. Тек ако се добро упознамо и после доста времена схватимо да се то кашњење десило само једном, променићемо мишљење. Али и даље ћемо увек спомињати, макар у шали – „А ја сам мислио да си ти неодговоран.”
    О особама које су дошле на време на састанак нећемо мислити да су вредне и одговорне. Не, о њима нећемо мислити ништа. Зашто би, само су извршили свој задатак.
   Иста ствар често нам се дешава и са глумцима. Процењујемо њихов карактер на основу улога и сматрамо да је то њихов стварни карактер. Чак и када гледамо истог глумца касније, у некој другој улози, опет његову личност повезујемо са том последњом улогом коју смо запамтили, без обзира на то што је можда потпуно другачија од оне претходне. Исти глумац може да буде и добар и лош и зао човек по нашем мишљењу. Зависи каква му је била последња улога коју смо гледали. Уколико има среће да добије различите улоге. Баш због овог „памћења публике” глумцима се деси да читав живот играју једну те исту улогу.

Жртва

   Када видим некога да се оклизне на леду и падне, прво помислим да је сам крив. Што не пази како хода. Ако се ја оклизнем, крива је градска управа што није добро очистила улице. Или произвођач ципела што лаже да се не клижу.
    Реченице као – „Сам си крив”, „Што не гледаш?”, „Ниси пазио”, „Где су ти очи?”, „То се од тебе могло и очекивати”, и сличне, ушле су нам у свакодневни говор као потпуно нормална реакција када се некоме нешто лоше деси. Пребацујемо кривицу на жртву и уопште не размишљамо о околностима у којима се та особа налазила. И уз то, таквим примедбама натерамо жртву да и сама мисли да је крива и да почне да се оправдава. Веома лако оптужујемо друге, па чак и жртве, без икаквог знања како се и зашто нешто десило.
    Често ти људи, које тако лако процењујемо на основу само једног догађаја, још погоршају ствар. Не желимо увек да кажемо праву истину зашто смо закаснили на састанак, или пресекли неком пут. Можда је у питању неки наш лични разлог који не треба сви да чују. Онда почињемо да измишљамо, понекад се запетљамо, а понекад и сами себе јавно оптужимо и само потврдимо омо што су други помислили о нама.
    Ако сам у гостима разбио чашу зато што сам у том тренутку размишљао о томе шта све сутра морам да урадим, а о томе сам размишљао зато што ми је било досадно, одмах ћу сам на себе да свалим кривицу да „не пазим”, да „не гледам”, или нешто слично. Не могу да кажем да сам разбио чашу зато што ми је било досадно па су ми мисли одлутале. Боље да домаћини мисле да сам ја неодговоран, него да знају да сматрам да су досадни.

Преценити или потценити

    Главни разлог наше спремности да овако ценимо људе и њихов карактер веома је једноставан – то је лакше и брже. Углавном немамо ни времена ни могућности да некога толико добро упознамо и толико добро разумемо да бисмо могли да донесемо прави суд. Потребна нам је пречица до каквог-таквог мишљења.
    А увек је боље преценити него потценити. Ако преценимо опасност од лава, бићемо веома опрезни ако га видимо и избегаваћемо га у широком луку, али ако га потценимо, безбрижно ћемо наићи равно на њега и вероватно нећемо добро проћи. Ако преценимо опасност од саобраћаја, добро ћемо пазити да пређемо улицу на пешачком прелазу чак и када нема аутомобила, али ако потценимо опасност претрчаваћемо улицу где не треба и вероватно, у једном тренутку, нећемо добро проћи.
    Исто је када оцењујемо људе. Ако ми неко пресече пут боље је да мислим да је насилан и да будем на опрезу ако дође до сукоба, него да мислим да касни на посао а испостави се да је стварно насилан, али сувише касно. Већ сам настрадао. Исто је и са примером када неко касни на важан састанак. Без обзира на оправдање, много ми је сигурније да мислим да је то неодговорна особа и да пазим да јој не дајем неки важан задатак. Можда грешим, али шта ако сам у праву и та особа стварно се покаже као неодговорна.
    Ипак не треба претеривати и чврсто се држати првог утиска о некој особи. У већини случајева нисмо у праву. Добро би било да покушамо да се ставимо у кожу те особе. Да нађемо исто оправдање које бисмо нашли за себе. Да исте околности буду заиста исте околности за све.
    Такође треба да ценимо свако лепо понашање и све добре ствари које неко учини, а не да то само сматрамо нормалним и пређемо преко тога. Да не примећујемо само лоше и судимо само на основу тога.
    Ништа није црно-бело. Све што помислимо о некој особи можда је и тачно, али сигурно није целовито.