Живот пише драме

АВИОН КОЈИ ЈЕ ЛЕТЕО САМ

Пилот је кренуо у захтеван маневар, када је летелица отказала послушност. Није му било друге до да се катапултира...

Тај 2. фебруар 1970. године био је обичан дан за пилоте из 71. ловачке ескадриле Америчког ратног ваздухопловства. Њих четворица добили су задатак да узлете из базе Малмстром у Монтани. На својим ловцима-пресретачима „конвер еф-106” требало је да симулирају ваздушну битку.
    Још на писти се испоставило да то неће баш ићи по плану. Чим је један од пресретача зарулао, отворио му се кочни падобран. Није било говора да авион узлети. Брзо су га склонили са писте и превукли у хангар, док не утврде о чему се ради. Остала су три пилота и три пресретача. Мајор Том Кертис морао је сам да се „бори” против мајора Џима Лоуа и капетана Герија Фауста. Нико у томе није видео ништа необично. Радили су сличне ствари стотинама пута, и ово је био само још један тренинг. Бар су тако мислили.

Чим су узлетели, раздвојили су се како би могли да ступе у борбу. Када су били удаљени тридесетак километара, контролори летења су им доделили различите векторе, како би сви имали подједнаке прилике за победу. Од тог тренутка могли су да раде шта год им се прохте. Или шта год да је нужно како би победили у борби.
   Кертис је одмах појурио Фауста. Убрзао је на 1,9 махова. Замислио је да примора Фауста на понирање, што би му обезбедило пресудну предност.



   Три млазњака су се бесомучно залетала један на други, свако од пилота је покушавао да извуче своју машину из нишанске справе противника. Кертис је кренуо у пењање, док га је онај двојац прогањао. Како се пењао брже од њих, помислио је да је у предности. А то није потрајало.
   Баш зато је проценио да му је спас маневар звани „вертикалне маказице”. Користио је брзину како би се пео и понирао у спирали, све уз бочни окрет с повећаним радијусом заокрета. Отишао је и корак даље, како је сужавао спиралу. Она двојица су била принуђена да прекину лов.
   Када је био на 13.000 метара, Кертис се одлучио на још опаснији маневар. Кренуо је у заокрет и тако смањио потисак. Ово је требало да примора „непријатеље” да га промаше и прелете. Фауст је загризао мамац. Ово као да је изнервирало његов авион.
   Реп авиона с исписаним бројем 58-0787 је задрхтао. Од наглог убрзања нос му се одједном спустио ка тлу. Као да се зауставио на трен. А онда је почео да се сурвава.
    Кертис је посматрао призор из своје кабине. Подсетило га је на лет пчеле. А из тог угла деловало је као да реп авиона полако кружи око носа. Катастрофа је била на помолу. Падао је у спирали, прилично брзо. А када „еф-106А” дође у те околности, тешко да има излаза.
   На срећу, у кабинама су били искусни пилоти. Лоу је смиреним гласом давао упутства Фаусту. Корак по корак је преносио процедуре за такве случајеве, покушавао да га извуче из смртоносне спирале. Фауст их је пажљиво спроводио у дело, једну по једну. Покушавао је да изравна нос авиона и ишчупа се из ковитлаца.

Закрилца је поставио у позицију за полетање. Заправо, покушао је. Команде нису реаговале, авион је одбијао послушност. Пробао је још неколико пута, без икаквих резултата. Остала је још само једна ствар коју је могао да уради. Да укључи кочни падобран.
   Није предвиђено да се ово ради током лета, напротив. Падобран је само служио као додатна кочница приликом слетања. Пилоти су се надали да ће и у ваздуху моћи да успори авион, макар толико док Фауст не погоди угао који ће да га извуче из невоље.
   Притиснуо је команду, падобран је излетео. И обмотао се око усправног стабилизатора. Тада већ готово да није било наде. „Еф-106” наставио је суноврат ка тлу. Све брже.
   Када је висиномер показао 5.000 метара, пилот је схватио да више нема времена. Ако хоће да преживи, мораће да напусти авион. Повукао је ручицу за катапултирање. Упалили су мотори на седишту, стакло кабине се разлетело у парчиће. Пилот је у секунди напустио кабину. Испоставило се да је баш то оно што је авиону било потребно. Потисак мотора седишта погурао је нос надоле.



   Излетео је из спирале, изравнао се и наставио да лети. Право, за промену. Кертис и Лоу су из даљине запањено гледали како летелица мало подрхтава и врлуда, али лети. Фауст је оставио закрилца у положају за полетање, а да све буде боље, гас је оставио на празном ходу. Све то је претворило ловац-пресретач у неку врсту једрилице. Само што у њој није више било пилота.
   Лоу није успео да се суздржи од смеха:
   ‒ Гари, брзо се враћај у то!
   Наравно, није било говора о томе. „Еф-106” као да је једва дочекао да се ослободи пилота и настави даље небом изнад северне Монтане. Фауст је под куполом падобрана, који се у међувремену отворио, могао само да посматра како ловац одлеће без њега у кабини. После дугог пада, пилот се приземљио на оближњем брду.
   Кертис и Лоу су дојавили бази његов положај и кренули у слетање. Сва тројица пилота су се надала да, где год било место на које се авион сруши, тамо неће бити никог. Недуго након спуштања, Фауста је спасла патрола на моторним санкама.

Само, авион 58-0787 није имао намеру да се тек тако сруши. Наставио је брзином од 175 чворова, све док није доспео до града Биг Сенди. Као да је машина угледала одговарајући терен за слетање, поље прекривено танким слојем снега. Полако је једрила ка њиви, све ниже и ниже. Све док трупом није дотакла тло.
   Авион се клизао још стотинак метара. За дивно чудо, крила нису дотакла тло, што је онемогућило превртање. Пред авионом је била још једна препрека. Низак камени зид, са узаним процепом у средини.
   58-0787 је отклизао удесно, скренуо за двадесетак степени. То је било довољно да прође кроз отвор у зиду. Ушао је у следеће поље, где се коначно зауставио пред забезекнутим фармером. Човек је трљао очи, тешко да је могао да поверује да се пред њега управо доклизао војни авион, и то без пилота. Одмах је позвао шерифа, а овај авио-базу.
   Они из команде су га питали да покуша да процени штету. Када год би шериф покушао да приђе авиону, летелица би се покренула, задрхтала. Као да је желела да побегне. Коначно, из базе су му рекли да оде на безбедну даљину. Сачекаће да се догоди неумитно ‒ мотор ће да остане без горива.
   Док су војници стигли на увиђај, прошло је два сата. Обилазили су око авиона, а нико није успевао да види неку већу штету, осим оне од клизања на трупу. Натоварили су га на приколицу и одвукли у базу.
   Подробан преглед није открио ништа ново. Осим повеликих огреботина на трупу, ништа друго није било слупано или покварено. Авион је брзо враћен у службу.
   Наравно, Фауст и његов авион брзо су прозвани „Бомбардери из кукуруза”. Нити је 58-0787 био бомбардер, нити се спустио у поље кукуруза. Али звучало је добро. Авион је данас изложен у Музеју Америчког ратног ваздухопловств.