Век од завршетка Великог рата

11.11 у 11

Први светски рат званично је окончан у једном вагону. Његова судбина симболична је за крваве сукобе у веку за нама...

Кланица звана Први светски рат није заобишла ни „Међународно друштво кола за спавање”, француско предузеће које је газдовало многим најчувенијим линијама железнице, од Оријент експреса па надаље. Ипак, успевали су некако да одрже сталне линије у позадини фронта. Понека композиција чак је сачувала и дашак пређашње раскоши, најчешће тако што су качена и кола за ручавање.
   Онда је у августу 1918. године у предузеће стигао војни изасланик. Тражио је једна луксузна кола за ручавање. Била су потребна главом француском маршалу Фердинанду Фошу, команданту савезничких снага на Западном фронту. Наређење је било да се вагон преуреди у канцеларију на точковима, заправо штаб, и као такав придода специјалној маршаловој композицији. Радило се о чистом реквирирању. На реверс. Убрзо су војници по фронту виђали вагон CIWL 2419.
    Месец дана касније, крајем септембра 1918. године на столу немачког цара Вилхелма II множили су се извештаји. Команданти су са свих бојишта јављали да је стање неодрживо. Војска је исцрпљена, број дезертера непрестано расте. Побуне избијају у самој Немачкој. Немачки савезници један по један иступају из рата.

Воз у шуми

   Чак је и генерал Ерих Лудендорф рапортирао да не може да јамчи да ће фронт, у случају свеопштег савезничког напада, издржати дуже од два сата. Предлагао је цару да тражи примирје са силама Антанте. Сепаратни мир би им колико-толико сачувао част. Све је боље него предаја. Могу да се позову на „Четрнаест тачака” америчког председник Вудроа Вилсона, као основу „мира без победе”. Тако су покушали да се приближе Американцима.
   Ови су их глатко одбили. У октобру су већ добрано крварили по Западном фронту, и није им падало на памет да преговарају. Заправо, Вилсон је тражио немачко повлачење с окупираних територија, престанак подморничког рата и абдикацију цара. И то су само почетни услови, да би уопште могло да се преговара. Немци су одбили.
   Стање у војсци било је све горе. Коначно, савезници су 5. новембра прихватили понуду да се преговара о примирју. За вођу немачке делегације одређен је цивил, политичар Матијас Ерцбергер. Ту је било и неколико високих официра.
   Преговарачи су брже-боље сели у пет аутомобила и пошли ка фронту. Француске страже су обавештене како не би отвориле паљбу на непозната возила. На самој линији сачекали су их официри. Била је ноћ. Поворци је додељена пратња. Док су се возили, Немци су могли да гледају апокалиптичне призоре севера Француске. Нешто касније, колона је заустављена. Преговарачима је наређено да изађу из аутомобила. Нешто даље чекао их је воз.
   Када су ушли у вагон, схватили су да су прозори застрти засторима који не могу да се померају. То им је било довољно да се увере колико им Французи не верују. Композиција је била обезбеђена као да превози, у најмању руку, товар злата. Нигде не стаје, само протутњи кроз насељена места. Ако је неко уопште и остало. Немачки преговарачи нису могли да ураде ништа до да прилегну и покушају да се одморе.
   Када су се пробудили, схватили су да воз стоји. И да неко удара на врата вагона. Француски официр позивао их је да изађу. Били су на чистини, усред шуме. На колосеку поред стајала је још једна композиција. Немачки парламентарци гледали су у вагоне под стражом. На једном је била ознака 2419. Испред јака стража. Француски официри објаснили су им да је то воз маршала Фоша. Налазе су у близини раскршћа Ретонд, у Компјењској шуми, око 60 километара северно од Париза. Беспуће, нигде ничега. Само јаке страже. Маршал Фош је управо то и желео. Неко издвојено и забачено место, како немачку делегацију не би баш сасвим понизио.

Нема преговора

   Када Немци ступили у тај вагон, дочекали су их лично маршал Фош и адмирал Британске ратне морнарице Рослин Вемис. Ту су били и генерал Максим Веиган, Фошов начелник штаба, енглески контраадмирал Џорџ Хоуп и капетан Џек Мериот. Насупрот њима стајали су Матијас Ерцбергер, дипломата Алфред фон Оберндорф, генерал Дитлоф фон Винтерфелд испред војске и капетан Ернст Фанселов, који је представљао морнарицу. И одмах хладан туш.
   Маршал Фош је одмах обавестио немачке преговараче:
   – Овде се не преговара, немам никакве предлоге!
   Док су ови забезекнути стајали, маршал је наставио. Диктирао је услове. Немци су убрзо схватили да се ту не ради о примирју, већ о капитулацији. Потпуној. Низале су се Фошове реченице. Готово наредбе:
   – Борбе престају.
   – Немци имају две недеље да се повуку са свих окупираних територија.
   – За четири недеље Немачка ће бити окупирана западно од Рајне.
   – Морају да предају огроман део оружја и опреме.
   – Да плате ратну штету.
   – Поморска блокада Немачке ће се наставити до даљњег.
   То је био само део услова. Немачка делегација била је потпуно затечена. Одбијали су да поверују у оно што су управо чули. Загледали су се, исколачених очију. Неко је зајецао. Нису очекивали такво понижење. Покушали су да умилостиве Фоша, да се услови олабаве, колико-толико. Одговор им је убио сваку наду:
   – Подсећам вас да је ово примирје, да рат није завршен. Циљ је да се ваша нација онемогући у даљем вођењу рата. Могли бисте да се сетите и Бизмарковог одговора, када смо ми, Французи, 1871. године молили исто што и ви сада. Одговорио је „Krieg ist Krieg” (Рат је рат). Ја вам сада одговарам исто – „La guerre est la guerre”.
   Објаснио им је да нема преговарања, услови су непроменљиви. Могу само да прихвате или одбију. Ако се деси потоње, Немачка ће бити уништена. То је став савезничких влада. Имају три дана да донесу одлуку.

Абдикација

   Фош се придигао пред забезекнутим Немцима. Секунд касније, напустио је вагон. Остали официри објаснили су им да на располагању имају сталну телефонску и телеграфску везу. Зато им је боље да одмах почну да разматрају понуду, најбољу коју ће добити. И да се посаветују с Берлином. Време цури.
   Немци су се вратили у своју композицију. Проследили су савезнички диктат Берлину. На одговор су чекали. У међувремену, покушавали су да ублаже услове. Непрестано су преговарали са савезничким официрима.
    Успели су да ублаже услове утолико што је од њих захтевано да предају више подморница него што су их уопште имали. Растегли су неке рокове за повлачење, и то је било то. Два дана касније, 10. новембра, Французи су им донели новине у којима је писало да је цар Вилхелм абдицирао. Нову владу формирао је Фридрих Еберт, социјалдемократа. Готово истог тренутка, Ерцбергер је добио наређење да потпише.
   Фош је други пут стигао у Компјењ. Чекао је немачку делегацију. Била је рана зора, око пет сати, 11. новембра. У вагон 2419 ушла је немачка делегација. На столу пред маршалом и осталим официрима стајали су документи. Услови примирја. Још једном су, реда ради, прочитани. Примирје ступа на снагу једанаестог дана једанаестог месеца у једанаест сати. Тачније, шест сати по потписивању. Ерцбергер је предао протестну ноту. Било је то више последњи покушај да се спасе част. На крају је стајало да народ од 70 милиона пати, али не умире.
   Фош је пружио хартије Немцима. Документ је окренут на страну за потпис. Пришао је Ерцбергер. Руке су му дрхтале. Пенкало се тресе. Једва ставља потпис. Следи Оберндорф, у прединфарктном стању. Потом и остала двојица. Фош и Вемис већ су потписали. Немачки официри су салутирали и напустили вагон. Рат је завршен.

Нови победници

   После рата, вагон 2419 враћен је предузећу. Још неко време служио је као вагон-ресторан. У септембру 1919. године, три месеца пошто је примирје потврђено Версајским миром, предат је Војном музеју у Паризу. Био је изложен испред Дома инвалида у Паризу, све до 1927. године. Онда је, на захтев градоначелника Компјења, пребачен на место потписивања примирја. Саграђен је музеј, у који је вагон постављен. То је био део комплекса посвећеног историјском догађају који се ту одиграо. Баш оног комплекса у коме се тринаест година касније обрео други и другачији посетилац.
    У три поподне, 21. јуна 1940. године, у комплекс је ушла поворка аутомобила. Црвене заставице с кукастим крстовима вијориле су се с блатобрана. Адолф Хитлер изашао је из другог аутомобила, за њим и остале главешине Рајха. Гледали су остатке комплекса. Већ неколико дана инжењерци су рушили споменике. Вагон је извађен из музеја и пребачен на исто место на коме се налазио 1918. године. Када је ступио унутра, Хитлер је поздравио присутне. Сео је на исто место на коме је некада седео Фош.
   С друге стране били су француски парламентарци. Потписивали су безусловну предају. Церемонија је трајала свега десетак минута. Хитлер је напустио вагон, за њим и остали. Остала је једино статуа маршала Фоша, једина коју су Немци поштедели. Желели су да гледа како његово дело нестаје.
   Вагон је убрзо пребачен у Берлин и изложен испред катедрале. Када је престоница постала све чешћа мета бомбардовања, склонили су га у Ордруф. Почетком 1945. године на улазу у град осванули су амерички тенкови. Есесовци нису дозволили да трофеј падне у руке непријатељу, па су вагон запалили и дигли у ваздух. Неко од мештана сачувао је остатке, који су после враћени у Компјењ.
   Баш тамо, где је 1950. године стигла реплика вагона, да стоји у потпуно обновљеном комплексу. Овај вагон добио је ознаку 2419Д.