Читалац на насловној страни

ВАН ГОГ ИЗ РУМЕ

Милан Суба, сликар из Руме, већ деценијама је опчињен животом и делом славног холандског уметника

Многи често жале што се у овој дигиталној ери изгубио леп обичај писања писама. Да би се написало писмо, мора да се седне, томе посвети неко време, нема ту отаљавања као у мејловима или порукама. Па се онда оде до поште и пошаље. Мада, ако би се гледало по редакцији „Забавника”, тај обичај још није замро. Свакодневно нам стижу писма, предлози, питања... Тако је и пре неколико недеља стигла једна коверта с поштанским жигом Руме. Наравно, отворимо, а унутра писмо и два акварела. Писмо је насловљено са „Драги пријатељи”.
   Пошиљалац Милан Суба. Човек одмах објашњава заглавље, извињава се, али другачије нити може, нити уме, нити хоће да напише. Он тако схвата „Забавник”. И он, и цела његова породица. И одмах објашњава и она два акварела у прилогу. Како му се фотографисање у Новој пинакотеци у Минхену испред једног од четири Ван Гогова платна није учинило довољно изазовним, решио је да уради нешто потпуно другачије за свој лист. А зашто Ван Гог? Зато што је готово целог живота опчињен холандским сликаром. И зашто онда не би насликао Ван Гога са „Забавником”? Речено, учињено. Резултат је на насловној страни овог броја, а „Забавник” је чак заклонио и чувену Ван Гогову лулу. А уз писмо и аквареле приложен је и каталог Миланове изложбе у Културном центру Рума. Изложбе акварела надахнутих Винсентом ван Гогом (1853–1890).
   После погледа на каталог и приложене аквареле, није било говора да се не јавимо човеку. Реч по реч и пао је договор да се мала „Забавникова” експедиција отисне на далек пут. До Руме, наравно. Тако је и било.

Срдачно нас дочекује Милан Суба, ликовни педагог у пензији. На столу у дневној соби ваза са сунцокретима. Шта би друго па могло да буде на столу једног Сремца, па још опчињеног Ван Гогом? Милан нам објашњава откуд његово писмо. Каже да дословно цео живот живи са „Забавником”. Откуд Ван Гог? Још као дечак видео је малу репродукцију слике „Житно поље с вранама”. Објаснили су му да је то неки сликар Ван Гог, да је волео да слика пејзаже и да се убио из пиштоља. Њега то није занимало, али су му се сличица и то име као клин зарили у сећање, да никада не изађу. Ускоро је уследила и велика Ван Гогова изложба у Народном музеју у Београду, 1964. године. Отишао је тамо са одељењем, и то је било то.
   Одмах по повратку рачунао је колико мекика, односно новца од ужине, мора да уштеди, како би имао за возну карту до Београда, каталог и репродукцију. Одушевило га је то што је то Ван Гогово житно поље било исто као и оно његово у Срему. А онда је почео да изучава славног Холанђанина, и до данас није престао. У то се савршено уклопила и његова склоност ка акварелу. А онда је почео да нам износи доказе. Сви надахнути Ван Гогом. Како је то у каталогу изложбе Милана Субе, априла 2013. године, назване „Винсент и ја”, написао Срето Бошњак:
   „Суба је свестан да се Ван Гогови акварели не могу копирати, и заиста нема ту намеру... То су људски топли подсетници на једно велико сликарско дело и начин да се искаже љубав према човеку паћенику и хуманисти највишег ранга... Акварели сликани у дубокој оданости овоме генију.”

                                ''Доктор Гаше и његов пацијент'', 2010.
Милан нам је објаснио и своју приврженост акварелу, можда и најтежој сликарској техници, и своје почетке, како је сликао орах на ливади, у атару. Замишљао је да у ораху, који му је много значио, живе виле и друга натприродна бића. Орах је посечен, али до данас живи на његовим сликама. Његов животни јунак постао је пак славни Холанђанин, пун мана, а без страха. У ствари, Милана је опила чињеница да је један тако презрен и одбачен усамљеник сачувао у себи толико доброте и љубави. Готово за цео свет. И када га затворе у лудницу, он слика сунце и цвеће. Како каже, Ван Гог није његов живот учинио већим, али га јесте учинио бољим.