На трагу видовитих Тарабића

ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА КРЕМАНСКОГ ПРОРОЧАНСТВА

Шта су све прорицали кремански видовњаци, ко је све мешао прсте око њихових прорицања, ко је од тога имао корист и докле је то све стигло, пошто се зна да сваки народ има своје пророке

Двадесет деветог маја 1868. године Митар Тарабић, сељак из Кремана кога је већ неко време пратио глас да „погађа” будућност, затекао се неким послом у Ужицу. Био је пазарни дан и главно раскршће на ужичкој чаршији познато као „Мегдан” било је пуно света. У једном тренутку Тарабић се, наочиглед варошана и придошлих сељака, издвојио из свог друштва, ћутке се попео на једну купасту гомилу камења и почео на сав глас запомагати:
   „Куку народе! Хај, људи, браћо! Не дајте, ако Бога знате, убише нам владаоца! Убише нам књаза!”
   Велика група људи се скупила око овога човека, запањена јадиковком коју је чула. Убрзо се појавила и група пандура, која је „викача” уз псовке брзо савладала и повела га пут окружног затвора јер је јавно „опорочавао владаоца”.
   Кад – сутрадан из Београда стигоше црне вести да је кнез Михаило Обреновић погинуо у атентату у Кошутњаку. У почетку су пандури помишљали да је овај сељак део завере за свргавање династије, али су се брзо разуверили. На саслушању је објаснио да му се наједном пред очима појавила слика кнежеве погибије која га је силно узрујала. Чак је порицао да је пророк, представивши се као обични раб божији Матија. Видевши да пред собом имају простог, посве недужног човека, пандури га, након што су саставили службени записник, пустише на слободу.
   Овако изгледа једна од најупечатљивијих сцена којом су Тарабићи, кремански сељаци, ушли у српску повест и фолклор као најпознатији српски пророци. Међутим, невоља с овим догађајем лежи у томе што се он први пут у јавности спомиње тек у „Огледалу” 29. маја 1903. године у тексту Пере Тодоровића, дан након „Мајског преврата”, а пуних 35 година након његовог наводног дешавања. Додатно је занимљиво и то што ниједан службени документ не потврђује његову истинитост, па ни да се радило о Митру Тарабићу. У поменутом тексту Пере Тодоровића „викач” на ужичкој чаршији назива се Матејом из Кремана и тек у тексту из 16. априла 1916. године, који је објављен у часопису „Велика Србија” на Солунском фронту, он се поистовећује с Тарабићем (и то, погрешно, Милошем – не Митром).
   Све ове недоумице код проучавалаца Креманског пророчанства отвориле су бројна питања, од којих се као најважније поставља оно да ли је Креманско пророчанство истинито или тек медијска манипулација с краја 19. и почетка 20. века, настала путем измишљотина о прорицању политичких догађаја након што су се они десили – с јасним политичким циљем.

Истина или измишљотина?

   Ван сумње је да су кремански пророци, Милош и Митар Тарабић, стриц и синовац, заиста постојали. Неспорно је и да су обојица прорицали и да их је такав глас пратио у околини. Милош Тарабић (1809–1854) био је повучен и ћутљив сељак из села Кремна подно Таре, где је живот провео чувајући стоку. Није се женио нити имао потомства, а од фамилије је имао два брата – Лазара и Милана. Словио је за главног пророка, који је, између осталог, погодио и дан сопствене смрти. Његов синовац, Митар Тарабић (1829–1899), по нарави је био стричева сушта супротност: био је отворен и дружељубив, оженио се млад и оставио иза себе доста потомака. У младости се бавио сточарством, касније и ратарством. Као и стриц, био је неписмен. Говорио је да га често ноћу походи стричев дух и говори му о будућим догађајима, мада је често и сам имао виђења о којима је лаконски говорио – „тако ми је казато”.
   О прорицању двојице Тарабића кружиле су многе приче и сведочанства у ужичком крају, а највише она која је приповедао њихов кум, кремански прота Захарије Захарић (1834–1918). Ту спадају пророчанства о свим најважнијим политичким дешавањима друге половине 19. и почетка 20. века, па и она везана за каснија раздобља, као и за промену начина живота у Србији у модернизацији – о новим техничким помагалима (телеграф, железница, телефон), начину опорезивања, увођењу папирног новца.
   Сакупљено на основу изјава проте Захарија и других потомака, али и на основу гласина и предања која је преносила тадашња штампа, Креманско пророчанство је објављено у више књига које су током прошлог века имала бројна тиражна издања.

Политичке и друге игре

   Сумњичави умови сматрају да иза новинарске мистификације о креманским пророцима стоји Пера Тодоровић, некадашњи радикал и потоњи режимски новинар, оснивач „жуте штампе” у Србији. Све то он је чинио уз здушну помоћ Чедомиља Миљатовића, бившег напредњачког министра финансија, који је по одласку с власти живео у иностранству. У низу текстова о креманским видовњацима објављених у „Малим новинама” (касније и „Огледалу”) у предвечерје и непосредно по пропасти последњих Обреновића, Пера Тодоровић је (уз Мијатовићево свесрдно потврђивање) прво правдао спорне династичке потезе (развод и абдикацију Милана Обреновића) наводним „судбинским” разлозима. Кад су Александар и Драга страдали у војном преврату, искористио је писања о по њих „црном пророчанству” да се додвори новим владарима из династије Карађорђевић.
   Ипак, Тодоровић и Мијатовић нису створили гласине о садржини пророчанства, већ тек њихови тумачи у складу с политичким приликама. Прави творци прича о Креманском пророчанству, сматра се, били су поборници Карађорђевића у ужичком крају, предвођени тамошњим протом Миланом Ђурићем и његовим следбеником протом Захаријем Захарићем. Њима је одговарало да шире злосутне гласине о пророчанствима које тадашња штампа није смела да пренесе услед страха од вишегодишње робије.

Шта народ прижељкује

   Они који верују у истинитост пророчанства исте аргументе користе за оправдање свог становишта: ствари су у штампи искрсавале после политичких дешавања управо услед цензуре и страха од прогона. Пера Тодоровић и Чедомиљ Мијатовић своја посредна сазнања о пророчанствима крили су због сопствене сигурности, јер је не само тадашња власт у Србији већ и у Аусторугарској (после Тајне конвенције из 1883. године) прибегавала цензури, штитећи династију Обреновић.
   Зашто, међутим, Тодоровић и Мијатовић то што су знали нису оставили у приватној преписци и дневницима кад су већ зазирали од јавног иступања? Зашто о томе у њиховим писмима и белешкама има трага само након династичког преврата, а не пре? Поборници пророчанства кажу – из истих разлога, страха од политичког прогона, а скептици – зато што су све то измислили.
   Од 1903. и 1915. године у штампи нема написа о Креманском пророчанству. Тек у јесен 1915. године етнолог Радован Казимировић објавио је у „Нишком гласнику” низ текстова о Тарабићима на основу разговора с протом Захаријем Захарићем. Сматра се да остарели прота није имао повода да измишља из политичких разлога деценију и по након смрти свог кума-пророка, а он је већину ствари о пророчанствима Тарабића потврдио. Зато се оно што је Казимировић записао (и после рата објавио у књизи „Тајанствене појаве у нашем народу”) сматра претежно веродостојним.
   Иако је ратна пропаганда у часописима издатим на Солунском фронту несумњиво користила приче из Креманског пророчанства за српску ствар – ова се писања не могу сматрати само пропагадним памфлетима. И народ и војска из ужичког краја још уочи пропасти Србије 1915. године сматрали су је неминовном, а доба страдања под окупацијом називала „креманским годинама”, након чега ће доћи до преокрета. Војска на фронту се писмима, преко Црвеног крста, распитивала у окупираној отаџбини о здрављу креманског проте, знајући за приче о пророковању да ће слобода (и њихов повратак) у отаџбину стићи оне године кад се прота упокоји. Обе ствари су се десиле у јесен 1918. године.

„Науљени” записи

   О издањима књига о Креманском пророчанству после Другог светског рата не треба трошити речи: дораде и дописивања јасно су служили уподобљавању речи Тарабића комунистичкој идеологији и култу Јосипа Броза.
   Прича о записима проте Захарија о прорицањима његовог кума Митра Тарабића цео прошли век јављала се као неминовност да се расветли тајна Креманског пророчанства. Прота је пред сведоцима говорио како је ове записе „науљио”, ставио у повећу боцу и предао их проти Гаврилу Поповићу из Ужица, који их је узидао у темеље неке куће да тамо стоје док их не нађу будућа поколења.
   У ужичком крају прво се веровало да се ради о темељима куће проте Радуловића (која је срушена у међуратном периоду а да ништа није нађено), а после и у кући самог проте Поповића. Кад је 1947. године и ова друга кућа срушена да би на њеном месту сазидали дом ЈНА, ни ту ништа није нађено – тако да су верници у причи о записима проте Захарија наставили да шире гласине да је боца с Креманским пророчанством на неком трећем месту.

***

    Недавно објављени роман-трилер Александра Гајића „Креманска стража” (Лагуна, 2021) одавде полази и развија причу о томе како су тајне службе по Титовом налогу нашле записе проте Захарија у темељу куће Гаврила Поповића 1947. године, али су у јавности шириле гласине да нису. Будући да је пророчанство било неповољно по будућност социјалистичке Југославије, боца је пребачена на друго место.
   Бомбардовање 1999. године, међутим, уништило је објекат где била сакривена. Тако је дух Креманског пророчанства поново пуштен из боце. У лето 2000. године, само пар месеци пре преломних политичких догађаја, убијен је војник на стражи у касарни надомак Кремана. Расветљавајући позадину овог случаја, Сокол Филиповић, мајор КОС-а, открива непознате детаље везане за пророчанство Тарабића, али и траг оних који по сваку цену желе да се докопају његовог изворног текста и сазнају у ком правцу ће кренути судбина Србије под Милошевићем. Али, то је све само роман потписника ових редова.