ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ОТЕТ И ЗАКОПАН

Отмичари су довукли младића до ископане рупе у којој је био некакав сандук. Угурали су га и затрпали...

Када је индустријалац Бени Боком из Ла Марка у Тексасу подигао слушалицу те среде, 22. септембра 1982. године, следио се. С друге стране је допирао глас његовог двадесетогодишњег сина Мајкла:
   – Ако им не исплатиш 75.000 долара, убиће ме. Ови људи су врло озбиљни!
   Бени је одмах схватио да је Мајклов глас снимљен на траку, али то јесте био он. Отет је.
   Покушао је да обузда напад панике. Питао је секретарицу, која је примила позив, ко је звао. Није знала да каже ништа осим тога да је био неки мушкарац. Индустријалац је пожурио кући. Морао је да каже Мајкловој мајци. Успут се умало слупао кад му је нешто пало на памет. Сетио се Роналда Флојда Вајта, запосленог у његовом предузећу. Дао је отказ неколико месеци раније, а био је познат као фанатик за оружје, који је себе волео да назива „плаћеником”.
   Притом, питао се откуд захтев за 75.000 долара. Зашто не три пута више? Тада се све уклопило: неколико месеци раније продао је земљу за 80.000 долара. Главни посредник био је Вајт. Мора да је мислио да је та сума брзо расположива, без превише смуцања по банкама. Нема сумње да је Вајт умешан до грла.
   Претходне вечери Мајкл Боком гледао је телевизију у свом дому у Санта Феу, десетак километара удаљеном од очеве фабрике. Око пола десет зачуо је три ударца на врата. Када је отворио, прво је угледао уста цеви „магнума 357” упереног у главу. А држао га је човек његових година. Иза је стајао још један, црнпураст. Тај је у рукама имао сачмару.
   Угурали су Мајкла у кухињу, везали га, ставили му повез на очи и траку преко уста. Тек онда су га стрпали у камионет и одјездили изван града.

После пола сата вожње стали су. Извели су Мајкла, скинули му повез. Видео је само да су усред ничега. И осетио смрад. Схватио је да су на напуштеном нафтном пољу. Потом су га отмичари натерали да изговори две поруке, које су снимили на касету. Прву је Бени чуо следећег јутра. Друга се састојала од упутства: „Вози до споменика Сан Хакинто, источно од Хјустона. Потом се укрцај на трајект и пређи канал, па путем до прве продавнице. Тамо су говорнице. Чекај позив.”
   Довукли су Мајкла до ископане рупе. Унутра га је чекао сандук од шперплоче. Један од отмичара му се обратио:
   – Остављамо ти пола хлеба и боцу воде. Ако све буде у реду, излазиш за неколико дана.
   Оборили су га у сандук и ставили поклопац, претходно избушен. Кроз рупе су протурили неколико пластичних цеви, колико да се не угуши. Затрпали су сандук и  преко набацали старе гуме. Потом су се одвезли.
   Када је Бени рекао жени да им је син отет, она га је убедила да зову полицију. Шериф Брајан Ламб стигао је за десетак минута. Бени је рекао да сумња на Вајта. Ламб је узео изјаву, вратио се у станицу. Онда је обавестио „Еф-Би-Ај”.



   Отац је решио да послуша шерифа и врати се у фабрику. Успут је свратио до Мајклове куће. Двориште је било празно. Бени је купио муницију за карабин у пртљажнику. Хтео је да сврати и до Вајтовог обитавалишта. Ако је камионет тамо, побиће све које затекне.
   Само, камионета нигде. Бени је могао само да чека. Нико се није појављивао. Приколица у којој је Вајт живео деловала је напуштено. Коначно, из оближње говорнице позвао је фабрику. Јавио му се агент „Еф-Би-Аја” који је тамо дежурао и објаснио му да се смири. Одмах ће да пошаље колеге, да га отпрате кући. Његово је само да чека. Гомила њих је већ поставила штаб у фабрици и чекају позив.

За то време, неких 130 километара северно, Мајкл је успео да се окрене на стомак. Напипао је процеп између страница сандука. Покушавао је да га прошири, да олабави даске, и то му је успевало. Деловало је као да нема превише земље изнад њега. Даска је била све лабавија. Коначно, пропео се на лактове и ударио још једном. Даске су попустиле. Страна сандука му се свалила на главу и још више смањила простор у коме је био. Земља се обрушавала, био је на путу да буде затрпан. Једва да је имао довољно времена да потури одломљено парче даске као подупирач док га страница потпуно не згњечи. Био је готово закуцан на месту, лицем надоле.
   Био је потпуни мрак. Учинило му се да чује нешто. Пипао је наоколо и напипао цеви кроз које је дисао. Биле су мокре. И све више је капало из њих. Киша! Удавиће се као пацов. Околна земља претварала се у блато и све више га притискала. Из све снаге се борио да задржи страницу сандука. Онда је киша престала, исто тако ненадано као што је почела.
   Да све буде горе, повремено би осећао да га нешто пецка. Прво по рукама. Померао их је колико год је могао. Нешто је милело по њему. Мрави! Када би отворио очи, навалили би на јабучице. Већ је почело да му се привиђа сопствено тело оглодано до костију.
   Следећег јутра поново је зазвонио телефон у кабинету његовог оца. Глас је рекао да те вечери чекају упутства. Позив је трајао свега 25 секунди, недовољно да би открили место позива. Није било избора до да послуша отмичаре и крене с новцем.
   Коначно, те вечери добили су упутства. Она снимљена. У возило су се угурала и два агента, прекривена ћебетом. Све је радио по налозима отмичара. До споменика, потом трајект. Потом до говорнице. Зазвонио је телефон. Отмичари су захтевали да се одвезе до следеће пумпе и да чека. Тамо су га усмерили ка радњи у близини. Имао је да стане на паркинг, отвори сва врата на аутомобилу и чека.
Агенти су успут изашли. Стао је на паркинг и чекао. Нешто је шушнуло. Из жбуња је изашао агент који га је обавестио да су отмичари неколико минута раније звали на кућу и рекли да одустају. Макар за ту ноћ.
   Следеће ноћи, отмичари су обишли Мајкла. Из земље је допирао вапај. Остао је без воде. Само су се окренули и отишли.
   Готово да су и агенти дигли руке. Нису смели да кажу родитељима, али се нису надали да ће пронаћи Мајкла живог. Отмичари ће вероватно да га оставе и нестану. Почели су да пакују штаб. А онда је у недељу око поднева уследио позив. Шериф у округу Монтгомери, северно од Хјустона, примио је дојаву о сумњивом возилу код једне радње. Отишли су тамо и затекли црнопутог мушкарца који је пластичне флаше пунио водом са чесме. Убеђивао је шерифа да му је вода потребна за камп, мало даље у шуми. А онда је шерифов заменик видео пиштољ на седишту.
   Брже-боље су ухапсили сумњивца. У колима су нашли сачмару, још један пиштољ, торбу с муницијом, жицу, конопац и пасош на име Роналд Флојд Вајт. Ово име није ништа значило шерифу, па је затражио потрагу по осталим државама. Испоставило се да су ухапсили другог отмичара. У колима су нашли и цедуљу: „Видећеш Мајкла живог ако...”
   Прочешљали су и камп у шуми. Тамо су покупили још једног мушкарца и жену. Брзо су пропевали. Одвели су шерифа на напуштено нафтно поље. Урлали су:
   – Мајкл!
   Једва да се чуо одговор. Допирао је из земље. Полицајци су копали голим рукама. Нашли су рупу, па се шериф испружио унутра. Из једног слоја земље излетела је рука. Зграбила га је. Убрзо је Мајкл био слободан.
   Роналд Флојд Вајт ухапшен је пет дана касније, после потере по ауто-путу. Четворка је осуђена за отмице. Наиме, исте недеље покушали су да отму још два човека, али су ови успели да утекну. Мајкл није .