ДРВЕНИ

ОКВИР СЛИКАРСТВА

Позлаћени, обојени, раскошни, једноставни... Рамови за слике мењали су изглед током векова, најчешће према укусу наручилаца. Али, због крадљиваца уметнина, некада су морали да постану ојачани, чак и „панцирни”!
   Рам је настао из потребе да се слика заштити од ломљења и цепања, лакше пренесе и причврсти на зид. Тек затим почело је да се води рачуна о лепоти, са жељом да се делу пружи достојанство. За израду су бирани трајни материјали: дрво, разни метали, мермер, слоновача, касније и пластика. Украси су пратили поједине стилове (начине обликовања) који су се, као и на ситнијим занатским предметима, дуже задржавали него у великим уметностима.
   Претече сликарског рама појавиле су се на вазама, мозаицима и фрескама, где је оцртавање коришћено ради одвајања призора и привлачења пажње. Откриће једне египатске гробнице из 2. века изнело је на светлост дана урамљене дрвене портрете из Фајума, који су остали нетакнути захваљујући сувој клими. Слике су у „вечну кућу” преношене из дома покојника, као залог за срећан живот после смрти.
   Античко грчко сликарство није се сачувало, мада о њему постоје писани трагови: по сведочењу Паусаније, у једном делу Пропилеја у Атини постојала је дворана са сликама, које су се налазиле изнад украсног венца од мермера. О старом Риму Плиније и Витрувије наводе да је Агрипина палата служила као изложбени простор, јер је власник желео да „шири лепоту у јавност”. Како су рамови тог доба изгледали може се замислити на основу загонетног зидног сликарства у вилама Помпеје.
   У поређењу са достигнућима антике, рани средњи век показао је знатан пад на многим пољима. Финије радове столара (фурнир – облагање танким дрвеним плочама, интарзија – уметање седефа, злата, сребра или слоноваче у дрво) заменило је једноставно дрводељство, допуњено осликавањем. Од алата су се користили секира, длето, нож за резбарење и струг  (тестера се употребљавала од 14. века).
   Међутим, с развојем трговине дошло је до знатног напретка. Током времена грађанска класа нашла је своје место између племства и сељака, а како су „буржуји” тежили да се угледају на више кругове, наручивали су уметничка дела. Због управљања према свом џепу и укусу, скупо решење где се оквир и слика налазе на истој дрвеној плочи, замењено је јефтинијим од четири спојене летвице (слично данашњем). Задржани су украси у техници дубореза, у виду лукова, стубова, пузавица и ружа, који су пренети по узору на готичке катедрале.

Слика у кругу

   С друге стране, у византијским црквама чувале су се иконе са уздигнутом ивицом, иконостаси (више редова икона, с преградама), преносни олтари од сребра и злата. Неке иконе добиле су предивне оквире од племенитих метала, изведене техником искуцавања, са уметањем емајла, стаклених перли, па и драгуља. Изузетном лепотом истакле су се иконе из Охрида 14. века, на којима су и сами рамови вредно уметничко дело.
   Ренесанса на Западу, препород, онемогућила је да се „сој уметника затре”. Осим прихода стечених трговином, поједине земље довлачиле су бродовима опљачкано злато и сребро из колонија. И Италија је на том таласу доживела процват. Највећу моћ и богатство и даље су држали племство и свештенство, мада су се и грађани уздигли на друштвеној лествици. Породице племенитог порекла преселиле су се из утврђених замкова у дивне грађевине у граду. Њихове одаје могле су да имају зидове обложене дрветом и леп намештај, међутим, ништа није говорило више о богатству власника од поседовања побожних дела и личних портрета!
   Збирке владара, племића и грађана излагане су у већим правоугаоним просторијама за примање „галеријама”, као и у мањим четвороугаоним „кабинетима”. Сви су желели да прате Лоренца Медичија, званог Величанствени, који је у 15. веку ширио углед Фиренце улагањем у уметност. О изгледу рамова водила се посебна пажња: на њих је (као и на комаде намештаја) преношен изглед зграда које су следиле античке узоре. Украси су се складно уклапали, а чинили су их дорски, јонски и коринтски стубови, избачени венци, листови аканта, буцмасти анђели, волуте сличне завојима пужа... Коришћено је дрво природне боје или модро обојено, са позлатом, у мањем броју мермер и интарзија. Дешавало се чак да се прво наручи раскошан оквир, па тек онда слика, што је могло да има несрећан исход у случају „мањкавог” рада. Али, великани сликарства спремно су прихватали изазов и са кистом у руци односили победу!

   Дивљење према антици, праћено археолошким ископавањима, довело је до настанка кружног облика слике и рељефа, познатијег као „тондо” (итал. округао, обао). За узор су послужили медаљони и обликовано драго камење (геме и камеје). Сликар фра Филипо Липи, бивши калуђер који се оженио калуђерицом, увео је у моду кружне слике са приказом Богородице са Исусом и Свете породице. Његов изум прихватили су и Микеланђело, Ботичелији, Рафаел...
   Иначе, сви сликари и вајари имали су занатско искуство стечено током шегртовања, па су често сами правили оквир свог дела. Нису бежали од рада рукама, који се некада сматрао понижавајућим, јер им се признавало да стварају с „божанским надахнућем”. Најлепши рамови настајали су у Фиренци и Сијени, док је у изради намештаја предњачио Рим. Грађанске домове обично су красила сладуњава побожна дела са скромнијим оквирима, умножавана у радионицама.
   И у Француској је уметност постала део свакодневног живота, нарочито за време владавине Франсоа И од 1515. до 1547. године, када су из Италије долазили вајари, сликари, занатлије, трговци... У дворцу Фонтенбло слике су се налазиле чак и у купаоници, јер се мислило о уживању у лепоти, не и о чињеници да влага нагриза и уништава радове. Иначе, рамове за слике сада су израђивали мајстори за намештај, не више уметници и архитекте.

Раскош цвета

   Доба барока (реч је настала према бисеру неправилног облика) донело је у 17. веку  рамове пуне немира, покрета, обиља. Резбарије у дрвету, са избоченим површинама, бујале су од расцветалог цвећа, лишћа, плодова, ниски бисера, трака. Примењивала се и позлата, за коју се сматрало да говори о драгоцености дела, што је на крају давало утисак претераности.
   Али, Луј XIV (1638–1715), познатији као краљ Сунце, волео је изразиту раскош и сјај, преко којих је желео да покаже сопствену величину и моћ. За свој двор Версај тражио је само величанствену уметност, која ће оправдати тврдње да је „мањи од Бога, али већи од људи”. Као „првог сликара” и главног надзорника за украшавање позлатом, бронзом, разнобојним полудрагим камењем и огледалима именовао је Шарла Лебрена. Основана је радионица која је окупљала све мајсторе (столаре, резбаре, браваре), а уметнички столар Бул постао је најцењенији. Огромне слике с богатим рамовима одлично су се уклопиле на зидовима пространих дворана и соба. Радо се користило и ново дрво абонос, пристигло из далеких земаља, које се због додатног сјаја премазивало живом, такозваним „молерским златом”. И огледала су урамљивана попут слика, што је доприносило бљештавилу.
   Узбудљив барок није заобишао ни друге земље: чувени Рубенс стварао је у Фландрији на већим платнима, по наруџбинама двора, цркве, племића, грађана. Због затрпаности послом морао је да запосли помоћнике, па је на крају стигао до броја од три и по хиљаде слика! Лепи оквири падали су у сенку пред мајсторски изведеним митолошким и верским призорима, пределима, портретима, аутопортретима...
   У суседној Холандији у први план дошао је украс приватних кућа, уз мање формате слика, са једноставним смеђим или црним рамовима. Грађани су вишак новца, осим за куповину намештаја, користили за слике: сматрали су да преко њих добијају отменост дома и замену за уштеђевину. У земљи није постојала ниједна кућа без слике, а власници су се кретали од најбогатијег племића до најбеднијег сељака.
   Али, услед масовне производње, дошло је до презасићења тржишта: радови су се продавали на вашарима и код путујућих трговаца, док су цене бивале све ниже. Да би опстали сликари су истовремено морали да тргују лалама, раде као порезници, воде крчму... У невољи су се нашли чак и великани, попут Рембранта, Халса, Вермера.
   Време рококоа (од француских речи за камен и шкољку, омиљене уметничке мотиве тог доба) донело је у 18. веку опуштенију и ведрију уметност којој су, поред двора и племства, тон давали имућни грађани, уметници, жене. Мали дворци у Паризу опремани су за уживања и забаве, са жељом да имају удобност, прозрачност, истанчаност изгледа. Одбацивало се све што је тешко и гломазно, а коришћене су извијене линије и светлије боје.
   Због утицаја Кине уведени су лакирање и осликавање намештаја и разних предмета. Оквири за слике добили су финије украсе, светлију позлату и посребреност, чиме су се уклапали са свиленим тапетама на зидовима. И огледала су брижљиво урамљивана и некада стављана у собе од пода до таванице – због сјаја свећа са лустера „шпиглкабинети” су током вечери стварали чудесан осећај! Оквири су израђивани и по зидовима просторија, у рељефу или штуко декорацији, а чинили су их венци цвећа, лишће бршљана, палме.

„Лепи ужас”

   Наредно доба класицизма донело је враћање на антику, уз захтев за строгошћу и једноставношћу. Пошто су сликари узоре тражили у античкој скулптури, у једном тренутку чак су се запитали треба ли уопште да сликају. Ипак, када су прионули на посао, истицали су цртеж, пригушивали осећај за боју, фигуре стављали у „замрзнут” положај. Чувени сликар Давид (1748–1825) искористио је свој утицај за мењање моде, хаљина, фризура, намештаја, украса. И рамови за слике доживели су смиривање и праве углове! Помама за антиком створила је стил царства, ампир, везан за доба Наполеона, у коме су нови богаташи, „скоројевићи”, посебно уживали. Тада су старији рамови замењени новим, ближим царском укусу.
   Средња класа, која је волела удобност и трајност, за свој стил изабрала је бидермајер (око 1820–1848). Сама реч најпре је коришћена подсмешљиво, уз помињање „тупог и доброћудног грађанина” који брине једино о својој породици и покорно слуша власт. Међутим, темељна и поштена израда, уједињена са добрим материјалима (дрво ораха, трешње, крушке, брезе, бреста) довели су до признања.
   Током 19. века, индустријализација, светске изложбе и раширена трговина донели су велике промене. Машинска израда омогућила је лако опонашање историјских стилова. Рецимо, у Немачкој седамдесетих година, „алт дојч” је оживео ренесансу. Нису заборављени ни оријентални утицаји, па су се у многим земљама нашле турске, индијске и персијске собе. Због разметљивости нових богаташа и масовније грубље израде, дошло је до појаве кича. Паду укуса успротивио се Вилијам Морис, покренувши у Енглеској радионице које спајају уметност са занатима.
   Овај свестрани уметник постао је претеча стила који се крајем 19. и почетком 20. века јавио у разним земљама, под именима сецесија, југенд стил, арт нуво... Описујући сусрет са тим „лепим ужасом” писац Октав Мирабо је рекао:
   „Све се уврће и увија, све је изрецкано и пререцкано, све се котрља... Намештај изгледа као да је пијан!” У ово доба стварао је и Густав Климт (1862–1918), који је рам сматрао нераздвојним делом слике: некад га је израђивао сам (портрет „Јозеф Пембауер”), а некад је посао препуштао свом брату Георгу, по занимању златару („Јудита”). Иначе, Климт је користио много златне боје, јер се на путу у Равену одушевио византијском уметношћу и иконама.
   С друге стране Казимир Маљевич (1878–1935) открио је „икону свог времена” у беспредметном сликарству, на које га је навела научна вест о подели атома. „Све је постало меко, неодређено, несигурно. Не бих се зачудио да сам видео како се камен топи у ваздуху и испарава”, записао је. Онда је рам ишчезао, а слика је остала „гола”! Током 20. века у модерној уметности често се следио овај узор, мада се упоредо наставило са старим начинима опремања дела.
   Временом су преовладали једноставнији рамови, који позади имају чврсту хартију као одбрану од прашине. У већини случајева предња страна нема заштиту, осим код графике и фотографије, где се ставља стакло. Међутим, због чувања драгоцености од крађе у музејима се користи ојачано („панцир”) стакло. На пример, „Мона Лиза” се налази у оквиру са непробојним стаклом, уз додатак стакла за заштиту од блицева и физичког оштећења! Музеј Лувр није заборавио да је та слика Леонарда да Винчија украдена и однета у Италију 1911. године, а касније нападнута киселином и каменом.
   На крају треба навести мишљење стручњака да је најбољи рам који је ликовно усклађен са сликом. Јер тада машта гледаоца лакше може да га претвори у чудесан пролаз којим се креће на путовање у вечно жив свет уметности.