Читање уз помоћ лупе

КЊИГА НА ВРХУ ОЛОВКЕ

Кад се помисли на књигу, обично се под тим да може лепо да стане у руку и да се чита без којекаквих оптичких помагала. Али, може и другачије. О томе сведочи и збирка Народне библиотеке Србије, око 230 наслова...

Није дуго потрајало од како је Јохан Гутенберг средином 15. века у Мајнцу изумео штампарску пресу и почео да штампа књиге новом техником, па док су његови ученици кренули да испробавају могућности тадашњег чуда невиђеног. Такорећи, да се играју. Књиге су постајале све мање и мање, да би званично прву минијатурну књигу одшампао Гутенбергов ученик Петер Шефер. Било је то 1468. године, а радило се о књизи „Diurnale Mogantinum”. Димензије су биле 94 са 64 милиметра. Минијатурно, поготово када се упореди са оригиналном Гутенберговом Библијом, високом 80 центиметара, а широком 60. Убрзо су Шефера следили и многи други.

ОД... ДО...

    За разлику од књига стандардног формата или оних на граници џепних издања (А6, Б6 и већих), минијатурном књигом називамо целину коју чини већи број листова малог или изразито малог формата међусобно повезаних у књижни блок и заштићених корицама. За ову, посебну врсту минијатурних књига обично се користе формати четвртине листа (А7, Б7), осмине листа (А8, Б8) и шеснаестине листа (А9, Б9). У типографско-графичком мерном систему (цм, инч) минијатурном књигом сматра се: макро-мини, 76,2 до 101,6 мм (три до четири инча); минијатурна, 50,8 до 76,2 мм (два до три инча); микро-мини, 25,4 до 50,8 мм (један до два инча) и ултра-микро-мини до 25,4 мм (до једног инча).
                                                                                                   (Миле Грозданић, „Пут до књиге”, издавач „Публикум”, Београд, 2007)

   Показало се да су мале књиге веома практичне за путовања, а углавном се радило о разним молитвеницима, богослужбеним делима, житијима, као што је уосталом било уобичајено тих векова. Остали су неки подаци да је и француска краљица Марија Антоанета(1755–1793) посебно подстицала штампаре да праве минијатуре, јер је хтела књигу која може да стане у, гле, рукавицу. И да се споља не види. Штампари су јој, наравно, удовољили, додуше, после много проливеног зноја. Раније, док се све радило ливеним слогом, било је много теже правити овакве књиге. То је један од разлога што се минијатурне књиге никада нису масовно штампале. Углавном су то била ретка издања, у малим тиражима, прављена за оне који могу да плате толики труд.

Ко ће мање

   Такође, дуго већ постоје различита тумачења око тога шта се сматра минијатурном књигом, микроскопским издањем, патуљком, бебом, пигмејом, колибријем, лилипутом, јер све су ово имена за оваква издања. На Западу се уврежио стандард да је минијатурна књига она штампана до димензија 76,2 x76,2 x 76,2 милиметра. Наравно, постоје и бројне подгрупе, све до оних ултра-микро-мини, чије димензије не смеју да пређу један инч (25,4 милиметра).
   Како то обично бива, на Истоку влада другачије тумачење. У бившем СССР-у усвојене су димензија 100 x 100 x 100 милиметара. На крају, после дугог премишљања, и код нас. Иначе, једино је у Совјетском Савезу масовније заживео обичај штампања оваквих књига, пошто је неко приметио да су врло практичне, лако се шире међу народом, што је употребљено за штампање свакојаких политичких памфлета, порука, прогласа и сличних текстова. Кинези су све ово подигли на виши ниво, па је током такозване Културне револуције, која је трајала од 1966. до 1976. године, књига цитата Мао Цедунга штампана у незамисливим тиражима. Књига за сваког Кинеза, димензија згодних за џеп од кошуље, увезана у црвену пластику, била је позната као „Мала црвена књига”. У остатку света, ови патуљци се до дана данашњег сматрају за библиофилску необичност, нешто што служи доказивању штампара, све по систему „ко ће мање”. А како увек може мање, то се дешава да се појављују књиге које је немогуће читати без прилично јаке лупе.



   Овакве књиге чувају се у Збирци минијатурне књиге Народне библиотеке Србије, дела Фонда старе, ретке и минијатурне књиге. Ова необична збирка броји око 230 наслова. Готово половина су књиге Кароља Андрушка (1915–2008), графичара, екслибристе и библиофила из Сенте. Андрушко је својевремено почео да слика велике формате, претежно соцреалистичке тематике, да би убрзо открио лепоту минијатурне књиге. Направио их је укупно 220, а садрже углавном минијатурне ручно отиснуте графике, најчешће дрворезе. Теме су разне. Од лепота Сенте, преко српских манастира, до слетања на Месец.
   Поред Андрушка, ту су и јубиларна издања „Горског вијенца”, монографије КПЈ, спортских клубова, нешто белетристике, сарајевска Хагада, чак и једна књига Имануела Канта. Оно чега се сећа већина оних који су се школовали на овим просторима од седамдесетих до деведесетих јесу минијатурни речници, а још више књижице са математичким и физичким формулама. Корисна стварчица при контролним и писменим задацима, а тешка за откривање „непријатељској страни”, оној са друге стране катедре. Додуше, мало је незгодно буљити испод стола у књигу величине 7 x 7 центиметара, али мало вежбе чини чуда.

За око врата

   У овој збирци Народне библиотеке посебно се истичу три књижице. Једна окована у гвоздене корице, с барељефом профила цара Фрање Јосифа и текстом „Успомена свијетског рата”. Прави наслов се заправо налази на задњој корици. „Ратни манифест краља Фрање Јосипа I”. Управо онај који садржи текст цара, онај настао у бањи Ишл, летњој резиденцији. Баш онај из 28. јула 1914. године, дана када је објављен рат Србији. Књижица је димензија 24 x 22 милиметра, а са стране има металну копчу. На врху има алку, па се претпоставља да је била намењена војницима, који су током рата могли да је носе око врата као амајлију.
   Ако их царев манифест не сачува од куршума, ништа неће. А и питање је колико је војнике, мобилисане и отеране у блато ровова Србије, Галиције или Италије занимало да читају такве ствари. Разлоге зашто се налазе ту где су, у блату до грла, с озбиљном опасношћу да им тај дан буде последњи. С друге стране, књижица није ни посебно корисна, не може да се подложи и на њој скува нешто, у том истом рову. Или да се употреби за штогод друго.

НАЈВЕЋЕ ЗА НАЈМАЊЕ

   Тешко да је постојао прикладнији датум за отварање једног музеја у Бакуу, престоници Азербејџана: 23. априла 2002. године, на Међународни дан књиге, отворен је Музеј минијатурне књиге. Власница музеја, Зарифа Салахова, иначе рођена сестра чувеног азербејџанског сликара Тахира, тридесет година је сакупљала најмање могуће књиге и одлучила да своје благо подели са свима које то занима. Музеј поседује преко 3.600 примерака, што га чини највећим на свету. Постоји још један, у украјинском граду Горловки, који има већи фонд, али је то заоставштина познатог украјинског библиофила Бењамина Разумова, коју је изложила општина.
   Онај у Бакуу је прави музеј, књиге су поређане по државама, по писцима, тематици... Разумљиво, највише је књига штампаних у некадашњем СССР-у. Најстарији примерак је Куран из 17. века, а оно што се истиче чак и у Музеју минијатура јесте неколико примерака књига на јапанском, формата 2 x 2 милиметра. То их чини вероватно најмањим књигама на свету. Занимљиво је да се сама Зарифа – власник, кустос и све и свја у Музеју – опробала у штампању минијатура. Издала је Устав Азербејџана, говор са инаугурације председника Хејдара Алијева (1923–2003), као и још неке књиге, све димензија 5 x 7 милиметара. Књиге није могуће купити чак ни у самом музеју, али ако донесете неку књигу коју Зарифа нема у збирци, добићете њено издање у замену. А све у циљу да се људи поново окрену књизи.

   Текст је латинични, а језик хрватски. Све то, а и други потписник, премијер Иштван Тиса, указује да је била намењена припадницима словенског становништва у оквиру мађарског дела Царевине. Како ових војника у ћесаревој војсци није било мало, то чуди податак да је књига изузетно ретка. Тачније, др Дејан Вукићевић, руководилац овог Фонда, каже да књигу не познају каталози библиотека бивших југословенских библиотека, па ни каталози већине европских националних библиотека. На интернету се појавио још један примерак, и то само као упит на неком форуму, без фотографије или било каквог другог доказа о постојању.  Остатак тиража као да је у земљу пропао. А свакако их није било мало.
   Садржај је ратни манифест, у коме Фрања Јосиф својим поданицима објашњава зашто их шаље у поход против Србије. Подразумева се да је Аустроугарска била принуђена на то, све уз оправдања да „силом оружја створим пријеко потребна јамства, која Мојим државама имају да осигурају мир у нутарњости и трајни мир извана”. Царско „Ми” и крајње надмен тон се подразумевају, јер је „свјестан цијелог домашаја Своје одлуке и Своје одговорности пред Свеможним”. Како и колико, показаће се убрзо, кад аустроугарска војска безглавим бекством преко Дрине буде спасавала главе, а коначно, четири године касније, кад се дотадашње свемогуће царство уруши и нестане са историјске позорнице. Народна библиотека Србије данас чува тај примерак, можда једини у свету.

И олимпијска заклетва

   Друге две занимљивости су књиге штампане у Немачкој, обе код истог издавача, Валдмана и Фицнера. „The Lord's Prayer”, односно Оченаш, и то на седам језика, припада категорији ултра-микро-мини књига, димензија 6 x 6 милиметара. Изашла је 1959. године у Минхену. Овај патуљак је спакован у провидну кутијицу чије је дно заправо лупа, јер је логично да је овај предмет основно помагало приликом читања. Преко свега тога иде заштитна кутија. Претпоставља се да је ова књига штампана поводом обележавања пет векова од првих Гутенбергових књига, како би потомци „оца штампарије” показали шта су у међувремену научили.

   Друга микроскопска књига је „Der olympische Eid”. Олимпијска заклетва је у овом „колибрију” дата на шест језика, а формат је потпуно исти као и код Оченаша. Паковање, такође. Изашла је поводом Олимпијских игара одржаних у Минхену, 1972. године. Др Вукићевић претпоставља да је једна од ове две књиге била занимљив поклон Јосипу Брозу Титу приликом посете немачког канцелара Вилија Бранта 1973. године.
   Већину своје Збирке минијатурне књиге, или макар оне најзанимљивије примерке, Народна библиотека Србије изложила је 2014. године. Тада је организована врло посећена изложба „Минијатура на зрну грашка”. Свакако једна од ретких изложби ове установе која није захтевала велики простор. Не због незанимљивости изложеног, напротив. Изложба је од тада путовала Србијом, а сада се налази у библиотеци у Зајечару. Без сумње вредно пажње, чак и без лупе.