С окрајка историје

ГРОФОВИЈЕ ОД НИГДИНЕ

Димитрије Вујовић био је заводник, преварант, пустолов, кривотвор, проневеритељ и... умало цар Јужних Словена.

Средином девете деценије 18. века аустријска царица Марија Терезија тражила је да упозна једног младог припадника своје гарде. Чула је много о његовим подвизима. Убрзо је тај јунак стао пред њу. Висок, леп, а причало се и дрчан и врло храбар.
   Именом Димитрије Вујић, рођен 1758. године у Суботици, у трговачкој породици. Марији Терезији испричао је да није желео да настави с породичном традицијом, већ се одметнуо у хусаре. Брзо је стекао звање хусарског рит-мајстера. То је отприлике одговарало чину капетана и учитеља јахања. А приче о његовим ратним подвизима царица је свакако већ знала, па је њему скромном, каквим га је Бог дао, непријатно да понавља. Невоља је једино била у томе што су приче углавном биле измишљене.
   Биће да је царицу опчинио и неким другим врлинама, па је убрзо прешао у њену личну службу. Добијао је врло поверљиве задатке, попут оног да носи важна писма на француски двор, право Марији Антоанети, супрузи Луја XVI и кћери Марије Терезије. А док је чекао одговоре, није дангубио. Како човек да одоли да не потроши понеки златник у Паризу? Тако је потрошио грдне новце на перике, најфинија одела с крупним златним дугмадима и најскупљим чипкама. А рачуне могу да пошаљу његовом оцу у Суботицу, што су трговци и урадили.

Краљ није дугме

   Станислав Краков, официр и новинар (1895–1968) у свом спису „Невероватан роман једног пустолова из Бачке: граф Димитрије де Вујић, несуђени владар свих Југословена” наводи да је мучени човек побеснео и решио да измени тек састављени тестамент. Нова одредба је гласила:
   „Сину Димитрију не остављам ништа јер ме је за живота више коштао него што бих му био оставио.”
   Изгледа да је Димитрије дуге дане чекања у Француској трошио и на неким другим местима, не само по радњама. Тако су гласине о његовом лудовању с француским маркизама стигле и до Беча. Марија Терезија му то није опростила, већ је издала налог да га ухапсе и стрпају у тамницу, чим се врати из Париза. Он је сазнао за то наређење и решио да не испробава гостопримљивост ћесарских тамничара, већ да побегне што даље. Правац – Пољска. Ни тамо није седео миран.



   Није јасно како је успео да заведе Изабелу, рођену сестру пољског краља Станислава II Августа Поњатовског. И то тако успешно, да је за свега неколико месеци постао особа од највећег краљевог поверења. Уз именовање за присног саветника следовао му је у Орден Светог Станислава.
   Постао је и генерал. И то тако што је намирисао да се спрема Руско-пољски рат 1792. године, а штета је да се његов дар за вођење војске не искористи. Додуше, никада није водио ништа веће од чете, али ко пита, ако си краљев зет.
   На несрећу (или срећу) Пољака, Димитрије није успео да се искаже на бојном пољу. Све због исказивања на љубавничком пољу, и то у највишим круговима. Тако га је неки љубоморни муж изазвао на двобој, а то већ није могла да отрпи ни краљева сестра. Наложила је да се протера из Пољске.
   Отишао је у црној кочији с упрегнутим вранцима. На вратима златан краљевски грб, а у пратњи лична гарда, у свечаним униформама.

Лујдори, фунте, дукати

   Тако је почетком 1792. године и стигао у Француску, која је горела у револуцији. Краљ Луј XVI је ухапшен и у тамници чека суђење. Вујић је некако успео да нађе његовог брата. Здружио се с њим и осталим ројалистима, који су уз помоћ европских сила ковали планове за гушење револуције. Тако се фебруара 1792. године Димитрије сетио своје војничке даровитости. Понудио је француским пријатељима да он сам угуши револуцију. Додуше, махом по оној мисли Остапа Бендера: „Замисли наше, бензин ваш.”
   Његово је било да сакупи 20 000 добровољаца с Балкана, да их наоружа и пребаци у Француску. Димитрије је јамчио да ће са Србима, Црногорцима и Арбанасима лако да порази револуционаре. Париз је у његовим говорима готово пао, краљ само што се није вратио на престо. Французима остаје само да плате.
   За дивно чудо, принчеви су пристали и, чак, направили уговор. У спису је стајало да Вујић мора да прикупи четири пука добровољаца, да се с њима искрца код Нице, па одатле да крене на Париз. Успут ће да му се придружи ројалистичка војска од Тулона. Вујић ће да добије аванс, а остатак новца када се искрца на тло Француске. А да би све било на месту, Вујића су прогласили за маршала Француске!
   Овај је прихватио двеста лујдора на руке, за прву помоћ. Остатак је требало да му исплати двор у Напуљу. Још двеста хиљада фунти сребра.
   Онима у Напуљу то није падало на памет. Маршал је морао да се задовољи с још двеста дуката. Више него довољно да стигне до Дубровника, где га је примио дубровачки кнез. Биће да његова плава униформа француског маршала, извезена златом, није оставила неки утисак на Дубровчанина. Вујић је ускоро добио наредбу да напусти град. Стигла је вест да му је у сусрет кренуло више од педесет добровољаца из Албаније, а сукоби су лоши за трговину. Зато, правац – Црна Гора.
  У Будви га је дочекао владика црногорски Петар I Петровић Његош. Вујићева свита плаћеника у раскошним униформама оставила је утисак на Црногорце, али не и он на владику. Он није био одушевљен тиме да ратује за француске принчеве.
   На много бољи пријем наишао је код гувернадура Ивана Радоњића. Овај и још неке главешине обећале су му 1200 добровољаца. Како и не би, кад то од њих тражи потомак древних српских владара? Наиме, Вујић се Црногорцима представљао као потомак оних који су још пре хиљаду и сто година владали српским земљама.
   Ипак, и Црногорци су имали своје услове. Даће војнике, али сваки од њих да одмах добије по један дукат, и још један кад крене од куће. Девет Црногораца да се произведе у највише чинове, а војници да добијају два пута већу плату од француских. Вујић је пристао. Кад је већ ту, скокнуо је и до скадарског паше. Тамо је склопио сличан уговор, само за 4 000 војника. Сада још само да стигне новац, и удружени Балканци крећу да врате француског краља.

На Босфору, у тамници

   А новца нигде. Французи нису успели да сакупе обећану суму, а Димитрију није падало на памет да троши онај аванс. Када је увидео да су Црногорци сакупили војску, да су све нервознији, а да су неки од њих чак кренули ка мору, решио је да се изгуби. Црногорске чете зауставио је млетачки гувернер у Котору, који је поставио страже на свим местима где је војска могла да се укрца у бродове. Димитрије је побегао у Венецију.
   За њим су стигла и два француска официра, са задатком да узму оних 400 дуката и уговор. Вујић је одбио, изговарајући се да није он крив што је посао пропао. Избио је и сукоб, а умешао се и руски конзул. Он је известио царицу Катарину II о Вујићевој неуспелој експедицији. Уз закључак да је дотични заиста био коморник краља, али да сада више личи на пробисвета.
   Када је проценио да је прошло довољно времена, опет се обрео у Црној Гори. Рачунао је на утисак који је оставио међу Црногорцима. Изложио им је један невероватан план. Он, Димитрије де Вујић, француски маршал, да постане цар свих Јужних Словена. Може и Албаније, у којој је често боравио. Покушавао је да приволи и ондашње старешине да га прихвате за кнеза. Арбанаске старешине су се смешкале, прихватале дарове, али обећање нису испуниле.
   Када је увидео да од те титуле нема ништа, и да горштаци немају намеру да му дозволе да их просветли и успут понешто заради, обрео се у Лондону. Убрзо и у Хагу, где је нештедимице нудио своје умеће државника и војсковође. Међутим, и Холанђани су некако успели да му одоле. Зато се с целом пратњом нашао у Бечу. У пратњи и неколико Црногораца, у најлепшим ношњама. Из појаса вире сребром оковани јатагани и пиштољи.
   Изгледа да ни та пратња није оставила нарочити утисак на сумњичаву аустријску полицију. Напротив. Неко је Вујића препознао као дезертера и давнашњег бегунца, па се нашао у ћелији. Са све пратњом, да не буде усамљен.
   Обитавање у ћелијама није потрајало, пошто се умешао руски посланик. Наиме, током кратког боравка на слободи у Бечу, Вујић му се представио као најбољи пријатељ кнеза Галицина. А посланик не може да дозволи да неко такав труне у тамници. Испратио га је из Беча, а Вујић је смислио нов подухват.
   Чим су га Руси извукли из затвора, то значи да је сазрело време за јужнословенску царевину. Зато, правац престоница Русије, да Катарини II потанко објасни да постоји само једна особа која је способна да влада тим народима. Та особа је Димитрије де Вујић.
   На његову несрећу, царица више није била онако галантна. Није га примала у аудијенцију, а новац који су Вујић и пратња имали незадрживо се топио. Додуше, он није бринуо о томе, пошто је углавном била реч о туђим парама. Упорно пише писма. Предлаже да сакупи 72.000 војника. Ослободиће хришћане и успоставиће царевину. Помиње сумњиве документе, као онај по коме су га Црногорци 1. августа 1795. године на врху Ловћена једногласно изабрали за владајућег кнеза. Слично су поступили и Арбанаси.

Острво на поклон

   После три месеца боравка у руској престоници, неко је закуцао на Вујићева врата. Не неко са двора, како је он очекивао и прижељкивао. Обични полицајци, који су га обавестили да одмах мора да напусти Русију. Испоставило се да су писма скренула пажњу царице, која је наложила службама да се распитају о Вујићу. Какав је извештај добила, говори њена забелешка на маргини досијеа:
   „Чини ми се да је овај Вујић једна скитница прве врсте.”
   И када га је пратња напустила, Димитрије није клонуо духом. Склонио се у Пруску. У Берлину је упознао Петра Ичка, чувеног српског дипломату и трговца, тада у турском посланству. Овај му је некако набавио турски пасош и Димитрије се обрео у Цариграду почетком 1798. године.
   Причу није променио, опет је био црногорски господар. Било би лепо да то призна и Порта. Чак им нуди својих 35.000 људи, да притекну у помоћ кад год и где год затреба. Ако треба у поход на Русију, на Русију! Само они њему нека исплате одређену суму.
   Тада је Петар I Петровић Његош добио писмо цариградског патријарха Григорија. Питали су ко је тај Вујић. Биће да се владика грдно изненадио што је још неко господар, поред њега живога, па је брзо одговорио да поменутог Димитрија Вујића црногорски народ никад није признао за свог заповедника. Нема ни намеру.
   Патријарх је обавештење проследио Порти, па је Вујић био принуђен да побегне и са Босфора. Где ће, него у своју кнежевину, Црну Гору? Међутим, и оданде га протерују. Нису помогла ни убеђивања да је лагао само због интереса Црногораца.
   Накратко се обрео у аустријском затвору у Котору. Поново је протеран, да би се скрасио у Лондону. Добио је три сина и дао им имена тројице античких војсковођа: Ханибал, Цезар и Александар. Некако је успео да буде и португалски посланик у Берлину. Додуше, удаљен неколико хиљада километара од посланства. Чланство у утицајној масонској ложи у Паризу се подразумева. А онда је 1821. године избио устанак у Грчкој.

* * *

   То је била богомдана прилика за Вујића. Већ следеће године решио је да у Лондону направи Комитет за ослобођење Кипра. И шта ради? Припрема још једну ослободилачку експедицију. Трошкови ситни. Око 150.000 фунти стерлинга. Док се војска не сакупи, он је управљао устанком на Кипру, а да није мрднуо из Лондона. Све преко митрополита Јоаникија, који је водио устанак.
   Док су тамо ратовали, Вујић је смислио како ће да дође до новца. Понудио је Енглезима да купе цело острво. Ови нису били заинтересовани, иако им је он нашироко образлагао потребу да имају острво на тако добром стратешком месту. Да онда понуди Американцима? Млада држава, зашто се не би мало проширили и на Средоземље? Ни они нису прихватили.
   Биће да је за кипарску ствар ипак успео да придобије неке банкаре, пошто до краја живота није имао новчаних тешкоћа. А умро је 10. новембра 1836. године, у свом замку у Белгији. Сахрањен је у вароши Мален. Биоје то миран крај немирног човека који је вероватно први замислио да може да уједини Јужне Словене.

Број: 3461 2018.
Аутор: Приредио Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић