ПЕТКОВДАН - 9. јун 2023.

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ НАДЈАЧАО БАКТЕРИЈЕ

На данашњи дан 1928. године Александар Флеминг пронашао пеницилин

Шкотски лекар и микробиолог, затим и нобеловац, био је једно од осморо деце сиромашних земљорадника. Уз помоћ старијег брата који је успео да постане оптичар у Лондону, и ујака који му је у наследство оставио тада огромних 250 фунти, завршио је Краљевски политехнички универзитет, а потом и Медицинску школу болнице „Сент Мери”.
   Наредних неколико година имао је успешну приватну праксу у лечењу сифилиса, лечећи оболеле новим леком за којим се дуго трагало, који убија узрочника болести, али не и човека, иако је био заснован на арсенику. Први светски рат одвео га је на бојишта Француске, где се нагледао неизлечивих рана, гангрена и сепсе.
     Одлучио је да се посвети њиховом лечењу. Антисептици који су се тада користили брже су убијали леукоците него бактерије. Били су добри за површинске ране на кожи, али до анаеробних бактерија (оних којима није потребан кисеоник за размножавање) у дубини ткива нису допирали. Тада је препоручио употребу физиолошког раствора за чишћење рана, као и да хирурзи што пре отклањају изумрло ткиво.
Еурека-тренутак наступио је 1921. године, потпуно случајно. Био је прехлађен, и кап из његовог носа пала је у Петријеву посуду. Претпостављајући да секрет из носа може да има неки утицај на размножавање бактерија, покушао је да у њему докаже постојање бактериофага (једача бактерија). После неколико недеља бактерије су се „растопиле”. Сличне резултате постигао је и са секретима здравих колега. Тако је дошао до закључка да се ради о ензиму – бактериофагу који разара ћелијски зид бактерије. Нажалост, он није деловао на моћније бактерије.
    Уследило је испитивање плесни које су лекари и микробиолози одавно проучавали као борце против бактерија. Радећи са златним стафилококом (Staphуlococcus aureus), један узорак, пошто је Флеминг отишао на одмор, био је случајно заражен гљивицом Penicillium notatum због чега је по повратку затекао уништену колонију бактерија. Гљивица је била исто толико делотворна и са стрептококама, бацилима дифтерије и антракса. На тифус није деловала, али се испоставило да је у питању била само недовољна количина.

Флеминг се потрудио да нађе начин за издвајање чисте, активне материје, што је захтевало више људи и новца. Радећи само са двојицом младих истраживача, није успео да довољно стабилизује и пречисти пеницилин, али су у томе успели патолог Хауард Флори и биохемичар Ернст Борис Чејн који су 1939. године на Оксфорду наставили рад на пеницилину. Успели су да издвоје лек у чистом облику, око милион пута активнији од Флемингове сирове супстанце из 1928. године. Резултате о успешном лечењу заражених мишева објавили су 1940. године. Потпуно успешан тест на човеку изведен је 1942. године; тек тада је била на располагању и довољна количина лека. Већ 1944. године чудотворни лек постао је доступан свима.
    Нобелова награда за физиологију или медицину додељена је равноправно Флемингу, Флорију и Чејну 1945. године. Флеминг је 1951. године постао ректор Универзитета у Единбургу. Умро је 1955. године и сахрањен у Катедрали Светог Павла у Лондону.
   Пеницилин је и данас веома коришћен антибиотик, упркос томе што код неких људи изазива алергију. Поједина истраживања указују да је коришћен још у праисторији. Аустралијски научници слуте да су неандерталци пре 40.000 година користили плесни за борбу с бактеријама јер су ДНК анализом њихових зуба нађени „трагови антибиотске плесни”.