С окрајка Европске повести

КАНЦЕЛАРОВА ИГРА РЕЧИ

Бања Емс не би ушла у повест да из ње није Бизмарку упућена фамозна депеша

Због низа узрока, укорењених у прошлости, Француска и Пруска су 1870. године биле пред сукобом. Њихов однос је био такав да се могао упоредити са две захуктале локомотиве које се великом брзином крећу једна према другој. Делимично уједињење немачких држава, на основу језика, већ је било остварено 1848. године на Свенемачкој скупштини у Франкфурту. Изгласан је и заједнички устав 1849. године, којим се царска круна нудила пруском краљу. Али, овакво лабаво стање није потрајало. Морало је доћи до новог савеза, уједињењог челиком и крвљу. Замисао пруског канцелара Бизмарка била је да изазове Француску, како би Пруској објавила рат. Тако објављен рат одвојио би Француску од њених савезника, а на пруску страну би привукао немачке државице и кнежевине, које би се потом стопиле у једну моћну, уједињену Немачку.
   Заплет је почео када је, према Бизмарковим тежњама, прихваћена могућност да принц Леополд од Хоенцолерна седне на упражњени шпански престо. Французи то никако нису могли да допусте. Принц Леополд је изјавио да му је част да прихвати понуђену круну, али да је неће примити ако глава династије Хоенцолерн, пруски краљ Вилхелм I, то не одобри. Гроф Бенедети – француски амбасадор у Берлину, стога је послат краљу како би утврдио његов став по том питању.
   У то време, већ остарели краљ се лечио у бањи Емс. Упркос лошем здравственом стању краљ је примио посланика. Овај га је обавестио како је француски цар Наполеон III изузетно незадовољан развојем догађаја и у име свог цара затражио обећање како се више неће разматрати могућност да принц Леополд седне на шпански престо. Вилхем I је јасно ставио до знања изасланику да то не одобрава и да ће кандидатура бити повучена. Краљ је испунио своје обећање; лично је обавестио принца, уз савет како би било пожељно да се одрекне шпанског престола. Као што је и обећао, принц Леополд се није усудио да се супротстави краљу. Чинило се да је неспоразум разрешен и да су се страси умириле.

Славље у Паризу

   Француска дипломатија је ликовала. Сматрало се да је извојевана победа над пруском дипломатијом, што је одговарало потреби да се постигне спољнополитички успех, како би се изгладило унутрашње незадовољство у земљи. Цар Наполеон III је био прилично задовољан постигнутом дипломатском победом, али његова свита није била ништа мање жељна рата од Бизмарка. Баш у то време изашао је у штампи скупштински говор француског министра спољних послова:
   „Поштовање права једног суседног народа нас ипак не обавезује да дозволимо да једна страна сила постави свог принца на престо Шпаније и тиме поремети равнотежу на нашу штету. Ако се то деси, ми ћемо испунити нашу дужност без слабости и без оклевања.”
   Посебно су ратоборни били конзервативни бонапартисти, а и царева супруга, у ништа мањој мери. Царица је отворено подстицала свог мужа, убеђујући га да је војна победа неопходна да би се сачувала монархија и осигурала будућност династије. Министар рата отворено је изјављивао да пруска војска и не постоји. Генералштаб је веровао да су раније реформе војске сасвим довољне и да ниједна сила не може да им се супростави. Међутим, ратоборно расположење владало је и међу обичним светом. Француска јавност није сумњала у победу над Прусима, не узимајући у обзир промене које су се догодиле од времена бриљантних Наполеонових победа над немачким кнежевинама од пре неколико деценија. Зато су се сада од Пруса тражили и додатни уступци.
   Пет дана пошто је достављен први захтев Наполеона III, гроф Бенедети је био приморан да поново оде код Вилхелма I, како би му предао још један захтев. Пруски краљ је морао да се и званично обавеже како забрањује принцу Леополду да прихвати шпански престо, ако му се икада поново понуди. Такав смели захтев значио је недвосмислено мешање Француске у пруску спољну политику. Ово је разбеснело остарелог краља, али се он љубазно опростио од амбасадора и јасно му ставио до знања како нема право да даје таква обећања. Не добивши разумљив одговор од Вилхелма I, Париз је поново наредио Бенедетију да у току дана достави нови захтев, по коме је краљ Пруске требао да се писмено обавеже како никада више неће довести у питање достојанство Француске. Бенедети је поново затражио пријем, што је видно изнервирани Вилхелм I одбио.
    Ипак је француски посланик, на крају дана, успео да стигне на станицу док је краљ напуштао бању и, непосредно пре уласка Вилхелма I у вагон, објасни суштину француских захтева. Краљ је, опраштајући се од посланика, обећао да ће се посветити свим тим питањима кад стигне у Берлин и наредио је присутном секретару да догађаје од тог дана сумира и у његово име пошаље Бизмарку.

Депеша

   Те вечери, канцелар Бизмарк је вечерао са министром рата, фон Роном и начелником Генералштаба пруске војске, фон Молткеом. Када је Бизмарку уручена хитна депеша из Емса, он ју је прочитао својим гостима.
   „Француски амбасадор”, писао је краљ, између осталог, „пришао ми је за време мог одласка, како би добио одобрење да телеграфише одмах у Париз, како примам обавезу да у будућности никада нећу дати свој пристанак у случају да Хоенцолерни поставе поново своју кандидатуру на шпански престо. Ја сам га учтиво, али и мало строго одбио, говорећи да се једна таква обавеза не може примити за вечита времена.”
   Бизмарк је био сигуран да је рат известан, јер француски званичници не би тражили такве уступке да Француска није решена да ратује. По њему, „опасност од мира” сада је могла доћи само од пруског краља. Бизмарк је питао Молткеа и Рона да ли је пруска војска спремна да одбије непријатеља? Одговор је био потврдан. Тада се повукао у суседну собу и поново почео да чита депешу. Узео је оловку у руке и прецртао сва места где је написано да је Бенедети тражио нови састанак. Оставио је само главу и реп депеше. Тако су нестале краљеве речи изговорене француском посланику на станици, о могућем наставку преговора у Берлину. Бизмаркова уређена верзија оставила је утисак да је пруски краљ Вилхелм I одбио даље преговаре са француским амбасадором, по било ком питању. Враћајући се својим гостима, Бизмарк им је прочитао преправљену депешу. Молтке и Рон су били одушевљени. Након тога, Бизмарк је наредио да се текст нове верзије одмах објави у штампи.
   У Паризу је ова вест дочекана као удар грома. Оно што је било само полуслужбена вест, у јавности је схваћено као отворено пруско провоцирање. Избиле су насилне антипруске демонстрације, током којих су разбијени прозори амбасаде. Већина француских посланика се изјашњавала за рат против Пруске. Влада је журила и доносила одлуке, не саслушавши амбасадора Бенедетија који је већ био у Паризу да објасни ствари. Французи су почели да певају дотад забрањену Марсељезу и спремали се да казне „германског провокатора”.
   Не слушајући глас разума, и под притиском улице, средином јула 1870. године Министарски савет објавио је општу мобилизацију. Само неколико дана после тога Француска је и званично објавила рат Пруској, падајући тако у клопку коју јој је поставио Бизмарк. Рат објављен само Пруској, постао је рат против Немачке. Разједињене немачке кнежевине одмах су се здружиле против старог непријатеља. Баш онако како је Бизмарк предвидео, вешто изазвана експлозија германске гордости утицала је на немачке принчеве да оставе по страни појединичне прохтеве и пођу за Хоенцолернима и Пруском, што у другим условима не би учинили.
   Током августа 1870. године удружене немачке снаге упале су у Француску. Рат је био кратак, и врло несрећан за Французе. Убрзо је дошло до пораза француске војске код Седана и царевог заробљавања, збацивање монархије и продужења рата под Трећом републиком. Коначним завршетком рата у мају 1871. године, Француска је изгубила богате и простране покрајине Алзас и Лорену, а поред тога имала је да плати на име ратне одштете пет милијарди златних франака. Након пада Париза у јануару 1871. године, пруски краљ Вилхелм I проглашен је за цара Немачке у Версају. А Гвоздени канцелар је заузео место у повести.