За читање и уживање – Марсел Швоб

ВОЛТЕР КЕНЕДИ, НЕПИСМЕНИ ГУСАР

Капетан Кенеди је био Ирац и није знао ни да чита ни да пише. Доспео је до чина поручника под великим Робертсом, захваљујући дару који је имао за мучење. Савршено добро је знао вештину да завија прамен око чела заробљеника док му очи не искоче, или да му милује лице палмовим лишћем у пламену. Тај глас је потврдио и при суђењу, на броду Гусар, Дербију Малину оптуженом за издају. Судије су селе уз крмареву кабину с великим бокалом пунча и лулама дувана пред собом, и суђење је почело. Требало је изгласати осуду, кад један од судија предложи да попуше још једну лулу пре већања. Онда устаде Кенеди, извуче лулу из уста, пљуну и рече:
   – Богами, господо и витезови пустоловине, нека ме ђаво носи ако не обесимо Дербија Малина, мог старог другара. Дерби је добар момак, до ђавола! Будала је ко каже супротно, а ми смо витезови, до ђавола! И ја га волим свим срцем, ђаво ме однео! Господо и витезови пустоловине, добро га познајем: прави је мангуп, ако поживи неће се никад покајати; ђаво ме носио ако се покаје, зар не, стари другару Дерби? Обесимо га, бога му! И с допуштењем уваженог друштва, добро ћу попити у његово здравље.
   Ово слово остави диван утисак, достојан на племенитијих војних говора које су нам пренели стари. Робертс је био очаран. Од тог дана у Кенедију се пробуди амбиција. На мору код Барбадоса, пошто се Робертс изгубио гонећи чамцем неку португалску лађу, Кенеди натера своје другове да га изаберу за капетана Гусара и заплови за свој рачун. Потопили су и опљачкали многобројне гусарске лађе и галије натоварене шећером и дуваном из Бразила, не рачунајући златни прах и вреће пуне шпанских златника, дублона и осмица. Застава им је била од црне свиле с мртвачком главом, пешчаником, укрштеним костима, а испод је било срце с жаоком изнад, одакле су цуриле три капи крви.
   Тако опремљени наиђоше на врло мирну лађу из Вирџиније, чији је капетан био побожни квекер по имену Нот.
    Тај божји човек није на броду имао ни рума, ни пиштоља, ни сабље, ни ножа; био је одевен у дугу црну мантију и носио је шешир великог обода исте боје.
   – Богами! – рече капетан Кенеди, ово је неки несташко и весељак, то волим, нећемо наудити мом пријатељу, господину капетану Ноту, који је тако весело обучен.
   Господин Нот се поклони изводећи ћутке неке мајмунлуке.
   – Амин – рече г. Нот. Нека тако буде.

Пирати дариваше г. Нота. Поклонише му тридесет цекина, десет свежњева бразилског дувана и кесице смарагда. Г. Нот радо прими и златнике и драго камење и дуван.
   – Ово су дарови које је дозвољено примити да би се побожно искористили. Нека би небо дало да наши пријатељи који крстаре морем буду подстакнути сличним осећањима! Господ прихвата све што му се враћа. То су, такорећи, удови телета и делови идола Дагона, које ми ви, пријатељи, приносите на жртву. Дагон још влада у овим безбожним земљама и његово злато је зло искушење.
   – Мани Дагона – рече Кенеди – зачепи њушку, до ђавола! Узми што ти се даје и попиј нешто.
   Онда се г. Нот мирно поклони, али одби своје фртаљче рума.
   – Господо пријатељи – рече...
   – Витезови пустоловине, ђаво те носио! – довикну му Кенеди.
   – Ви, пријатељи моји и срећни витезови – настави г. Нот – који сте очврсли у дугим борбама с Искушитељем, могуће је, вероватно је рекао бих, да вам то не доноси непријатност, али вашим пријатељима би то било непријатно, врло непријатно...
   – Непријатно, ђавола! – рече Кенеди.
   – Овај човек говори дивно, али ја пијем још боље. Он ће нас одвести у Каролину да видимо његове одличне пријатеље, који без сумње имају друге удове телета које је помињао. Зар не, господине капетане Дагоне?
   – Нека тако буде – рече квекер – али моје је име Нот.
   И опет се поклони. Велики обод његовог шешира таласао се на ветру.
   Гусар баци котву у омиљеном затону божјег човека. А он обећа да ће довести своје пријатеље. И заиста, врати се још исте вечери с четом војника, које је упутио г. Спотвуд, гувернер Каролине. Божји човек се клео својим пријатељима, срећним витезовима, да је све то само да би их спречили да у ове безбожне земље унесу своја пића искушења. Пошто гусаре ухапсише:
   – Пријатељи моји – рече г. Нот – прихватите све муке, као што сам ја то учинио.
   – До ђавола, мука је права реч – опсова Кенеди.

Бацише га у окове, па на брод да би му се судило у Лондону. Прихвати га тамо суд Олд Беј- ли. Уписивао је крст на све записнике саслушања и ставио чак знак и на потврде пријема. Свој последњи говор одржао је на Кеју погубљења, где је морски поветарац љуљао лешеве бивших витезова пустоловине, обешене о ланце.
   – Богами, велика је то част – рече Кенеди гледајући обешене. – Окачиће ме поред капетана Кида. Више нема очију, али то је свакако он. Само је он носио тако раскошно одело од црвене чоје. Кид је увек био елегантан. И писао је! Знао је сва слова, богами! И како леп рукопис! Извињавај, капетане. (Поздравио је сасушено тело у црвеној одори.) Али и ми смо били витезови пустоловине.
   Капетан Кенеди је био Ирац и није знао ни да чита ни да пише. Доспео је до чина поручника под великим Робертсом, захваљујући дару који је имао за мучење. Савршено добро је знао вештину да завија прамен око чела заробљеника док му очи не искоче, или да му милује лице палмовим лишћем у пламену. Тај глас је потврдио и при суђењу, на броду Гусар, Дербију Малину оптуженом за издају. Судије су селе уз крмареву кабину с великим бокалом пунча и лулама дувана пред собом, и суђење је почело. Требало је изгласати осуду, кад један од судија предложи да попуше још једну лулу пре већања. Онда устаде Кенеди, извуче лулу из уста, пљуну и рече:
    – Богами, господо и витезови пустоловине, нека ме ђаво носи ако не обесимо Дербија Малина, мог старог другара. Дерби је добар момак, до ђавола! Будала је ко каже супротно, а ми смо витезови, до ђавола! И ја га волим свим срцем, ђаво ме однео! Господо и витезови пустоловине, добро га познајем: прави је мангуп, ако поживи неће се никад покајати; ђаво ме носио ако се покаје, зар не, стари другару Дерби? Обесимо га, бога му! И с допуштењем уваженог друштва, добро ћу попити у његово здравље.

Марсел Швоб (1867–1905), писац збирки „Подвојено срце” (1891), „Краљ под златном маском” (1892), „Монелова књига” (1894), „Имагинарне биографије” (1896), као и „Дечји крсташки рат” (1895) – звезда је чијим се сјајем оријентишу само малобројни путници кроз француску књижевну уметност поткрај 19. века. Као врсни познавалац античке и енглеске књижевности, извршио је знатан утицај на Рилкеа, Фокнера, Борхеса и многе друге ствараоце.

   Ово слово остави диван утисак, достојан на племенитијих војних говора које су нам пренели стари. Робертс је био очаран. Од тог дана у Кенедију се пробуди амбиција. На мору код Барбадоса, пошто се Робертс изгубио гонећи чамцем неку португалску лађу, Кенеди натера своје другове да га изаберу за капетана Гусара и заплови за свој рачун. Потопили су и опљачкали многобројне гусарске лађе и галије натоварене шећером и дуваном из Бразила, не рачунајући златни прах и вреће пуне шпанских златника, дублона и осмица. Застава им је била од црне свиле с мртвачком главом, пешчаником, укрштеним костима, а испод је било срце с жаоком изнад, одакле су цуриле три капи крви. Тако опремљени наиђоше на врло мирну лађу из Вирџиније, чији је капетан био побожни квекер по имену Нот. Тај божји човек није на броду имао ни рума, ни пиштоља, ни сабље, ни ножа; био је одевен у дугу црну мантију и носио је шешир великог обода исте боје.
   – Богами! – рече капетан Кенеди, ово је неки несташко и весељак, то волим, нећемо наудити мом пријатељу, господину капетану Ноту, који је тако весело обучен.
   Господин Нот се поклони изводећи ћутке неке мајмунлуке.
   – Амин – рече г. Нот. Нека тако буде.

Пирати дариваше г. Нота. Поклонише му тридесет цекина, десет свежњева бразилског дувана и кесице смарагда. Г. Нот радо прими и златнике и драго камење и дуван.
   – Ово су дарови које је дозвољено примити да би се побожно искористили. Нека би небо дало да наши пријатељи који крстаре морем буду подстакнути сличним осећањима! Господ прихвата све што му се враћа. То су, такорећи, удови телета и делови идола Дагона, које ми ви, пријатељи, приносите на жртву. Дагон још влада у овим безбожним земљама и његово злато је зло искушење.
   – Мани Дагона – рече Кенеди – зачепи њушку, до ђавола! Узми што ти се даје и попиј нешто.
   Онда се г. Нот мирно поклони, али одби своје фртаљче рума.
   – Господо пријатељи – рече...
   – Витезови пустоловине, ђаво те носио! – довикну му Кенеди.
   – Ви, пријатељи моји и срећни витезови – настави г. Нот – који сте очврсли у дугим борбама с Искушитељем, могуће је, вероватно је рекао бих, да вам то не доноси непријатност, али вашим пријатељима би то било непријатно, врло непријатно...
   – Непријатно, ђавола! – рече Кенеди.
   – Овај човек говори дивно, али ја пијем још боље. Он ће нас одвести у Каролину да видимо његове одличне пријатеље, који без сумње имају друге удове телета које је помињао. Зар не, господине капетане Дагоне?
   – Нека тако буде – рече квекер – али моје је име Нот.
   И опет се поклони. Велики обод његовог шешира таласао се на ветру.
   Гусар баци котву у омиљеном затону божјег човека. А он обећа да ће довести своје пријатеље. И заиста, врати се још исте вечери с четом војника, које је упутио г. Спотвуд, гувернер Каролине. Божји човек се клео својим пријатељима, срећним витезовима, да је све то само да би их спречили да у ове безбожне земље унесу своја пића искушења. Пошто гусаре ухапсише:
   – Пријатељи моји – рече г. Нот – прихватите све муке, као што сам ја то учинио.
   – До ђавола, мука је права реч – опсова Кенеди.
   Бацише га у окове, па на брод да би му се судило у Лондону. Прихвати га тамо суд Олд Беј- ли. Уписивао је крст на све записнике саслушања и ставио чак знак и на потврде пријема. Свој последњи говор одржао је на Кеју погубљења, где је морски поветарац љуљао лешеве бивших витезова пустоловине, обешене о ланце.
   – Богами, велика је то част – рече Кенеди гледајући обешене. – Окачиће ме поред капетана Кида. Више нема очију, али то је свакако он. Само је он носио тако раскошно одело од црвене чоје. Кид је увек био елегантан. И писао је! Знао је сва слова, богами! И како леп рукопис! Извињавај, капетане. (Поздравио је сасушено тело у црвеној одори.) Али и ми смо били витезови пустоловине.

Прича је преузета из књиге „Имагинарне биографије” у издању „АЕД студија” из Београда