Наша мала географија

БРАЗИЛИЈА НА СЕВЕРУ БАЧКЕ

Градови у нашој земљи често су мењали имена, углавном по вољи властодржаца. Свако је ту имао неког свог рачуна…

Још су стари Римљани изреком Nomen est omen рекли колико може да значи нечије име и шта говори о свом власнику. Ова изрека може да се односи на људе, али и на насеља, градове и села, који понекад могу да промене име. Код нас су се ове промене, чини се, дешавале чешће него другде. Првенствено због „куће насред пута” коју је мало ко и мало шта заобилазило, од ратова до сеоба, од мира до немира. Наравно, и власти и властодршци ту су понајчешће имали главну реч. О неким називима места, градова и насеља којима се име није дуго задржало у тексту који следи.

Запаљени Палеж

   Обреновац, варошица тридесетак километара од Београда, за време турске владавине Србијом звао се Палеж. Мада је само порекло имена несигурно, претпоставља се да су га Турци назвали овако због тога што је често паљен у борбама са српским устаницима. Ово име је изгледа „привлачило” ватру у град, па је место било спаљено и 11. априла 1815. године, током Другог српског устанка. Варош је потпуно обновљена 1859. године, уз велико залагање кнеза Милоша Обреновића (1780–1860), па је по њему и добила садашње име.

Књаз отерао голубове

   Исте године, нешто јужније, дошло је до још једне промене имена. Гургусовац, тада варош тек припојена Србији, имала је Гургусовачку кулу која је за време Османске царевине била злогласни затвор. Кнез Милош је наредио да се кула, као ружан остатак прошлости, поруши и у његову част ово место постало је – Књажевац. Старо име, по коме је био раније познат, градић је добио по голубовима гривнашима, који се негде називају и гургуси. Тако макар каже предање.
   Књаз је у ово време био надахнут за давање нових имена градовима у тек ослобођеној Србији, па је тако променио и име Пореча у Милановац. Место близу Ђердапа раније је добило име по оближњој реци, а од овог времена по кнезу Милану (1819–1839), рано преминулом Милошевом сину. Кад је нешто касније настао и Горњи, и добио име по војводи Милану (? – 1810), Милошевом брату, овај је понео данашњи назив – Доњи Милановац.

Керови и Чика Јова

   Сент Томаш (или Свети Тома) некадашњи је назив Србобрана, вароши у Бачкој. Мађарски назив носио је до 1918. године (и поново за време мађарске управе над градом, током окупације од 1941. до 1944.). Име Србобран потиче од шанчева ископаних током Револуције у Хабзубуршкој монархији 1848. и 1849. године. У борбама за веће слободе српског народа на овом простору учествовали су и борци из Србије, и то баш у поменутим шанчевима. Отуда и назив Србобран.

СВЕ за друга Марка

   Краљево је садашњи назив први пут понело 19. априла 1882. године, после посете српског краља Милана Обреновића (1854–1901). Грађани су, каже прича, тог дана предложили ово име за град који се до тада звао Карановац. Прекид у коришћењу назива Краљево био је између 1949. и 1955. године, када је град носио име Ранковићево, у част Александра – Леке Ранковића (1909–1983), потпредседника социјалистичке Југославије и министра унутрашњих послова, познатог и као „друг Марко”.
   Србија је у исто време добила и друго место с његовим именом. Од 1947. па до поменуте 1955. године. Банатски Карловац (у јужном делу банатске равнице) звао се по њему. Карловац је био „прво” Ранковићево (1947–1949), да би по преименовању Краљева добио и придев, па је постао Банатско Ранковићево (1949–1955)

   У близини је и Змајево, чије се име чешће мењало током историје. Место се у давна времена звало Кер, по керу (псу) кога су сточари који су стигли у ове крајеве одлучили да ставе у рупу како би, по његовом лавежу, лакше могли да нађу насеобину између шибља и мочварног земљишта. По другој причи, прва принова од доласка нових становника био је мали пас. Ово су предања и легенде, а 1922. године место је добило назив Пашићево, по тадашњем председнику владе Николи Пашићу (1845–1926). Године 1947. преименовано је у Змајево, по надимку песника Јована Јовановића Змаја (1833–1904). Није познато да ли је Чика Јова некад био у „свом” граду...   

Променада на Бегеју

   На Бегеју се данас шири Зрењанин, највећи град у средњем делу Баната. Некадашањи назив, на који су се грађани „одазивали” све до 1935. године, био је Бечкерек (или Велики Бечкерек). Претпоставља се да потиче од мађарске речи „керек”, што значи гај или шумица. У 14. веку овде је живео и мађарски племић презимена Бечшеи, па је можда и ово имало удела у ковању (старог) имена. Место је преименовано у Петровград 1935. године, а ново име дато је у част краља Петра I Карађорђевића (1844–1921). Већ после једанаест година, од 1946, назив је поново промењен. Град се од тада зове по Жарку Зрењанину Учи (1902–1942), борцу партизанског покрета и народном хероју Југославије.

Плићак Сулејмана Величанственог

   На око два километара од српско–бугарске границе и прелаза Градина налази се некадашњи Цариброд. Турски султан Сулејман Величанствени (1494–1566) прошао је овуда 1521. године и током одмора у долини Нишаве записао: „Коначно се налазим у насељу под именом Царски бунар”. По предању, овде је постојало место које са звало Царски Брод (које је Сулејман, изгледа, погрешно записао). Од њега је настало име Цариброд, иако се поуздано не зна кад. (Иначе, брод је некад означавао плићак у реци који су коњаници могли да пређу… „свуд су броди где год дође води”…). Град се овако звао све до 1951. године, кад је указом владе преименован у Димитровград, по имену некадашњег бугарског председника Георгија Димитрова (1882–1949), познатог по замислима о стварању Балканске федерације и уједињењу Бугарске и Југославије у једну државу. Градови истог имена, такође у његову част, постоје у Бугарској и Русији.

ПОД ЛОВЋЕНОМ У РАВНИЦИ

   Места су имена најчешће мењала у Војводини. С овом праксом почело се још по завршетку Првог светског рата, кад је Војводина и званично постала део наше државе, а последње промене забележене су 2007. године. Тада је велики број места променио име, а нека и више пута. Уколико би неко гледао карту овог предела с почетка 20. века, тешко би се снашао.
   Поред већ поменутих Зрењанина, Змајева и Србобрана, ту су још (између осталих): Ловћенац (некада се звао Секић ), Кљајићево код Сомбора (стари назив Крњаја), а посебно је занимљиво село Багремово у општини Бачка Топола. Некада се звало – Бразилија!

   Током 2008. године одборници у Скупштини Димитровграда предложили су да се граду врати име Цариброд. Одлука о промени је усвојена, али до данас није спроведена.

Јагодински Зајечарац

   Старији ће се можда сетити да је Јагодина све до 1992. године била – Светозарево. Од 22. септембра 1946. понела је (н)ово име, тог дана је у граду подигнут споменик Светозару Марковићу (1846–1875), политичару и социјалисти из 19. века. Марковић, иначе рођени Зајечарац и писац дела „Србија на Истоку”, провео је  младост у Јагодини, где је и сахрањен. За разлику од свог имењака Светозара Тозе Марковића (1913–1943), народног хероја из околине Зрењанина, старији Светозар Марковић добио је у време социјализма и „свој” град, док је млађи морао да се задовољи фабриком црепа, али у Кикинди.