У легенду против своје воље

ТИФУСНА МЕРИ

Због заразе коју је несвесно ширила по угледним њујоршким породицама, једна куварица постала је позната као најопаснија жена у САД.

Живот у Ирској пред крај 19. века за многе је значио свакодневну борбу за опстанак. Када више нису проналазили начин да се изборе са глађу и немаштином, људи су бежали преко oкеана. Америка се чинила као земља нових могућности. Целе породице остављале су домове у нади да их негде тамо чека боља будућност. Мери Малон (1869–1938) била је једна од њих. Одважна петнаестогодишњакиња сама се укрцала на брод и кренула у непознато.
   Прву помоћ пружили су јој рођаци који су живели у САД, али Мери је убрзо успела да се осамостали. Од 1900. године радила је као куварица у више угледних њујоршких породица.
    Једноставан живот скромне девојке никада не би привукао пажњу јавности да у исто време није почела да се шири опасна зараза. И то баш тамо где је она радила.

Болест не бира

   Већ прво од седам домаћинстава у којима је боравила, у граду Мамаронек, Њујорк, задесила је несрећа. Неколико укућана изненада је добило такозвану тифусну грозницу. Мери је била приморана да нађе нове послодавце, овога пута на Менхетну. И овде су, у наредним недељама, чланови породице почели да се разбољевају, а праља је изненада умрла. Без икаквих знакова болести, али и без нормалних услова за рад, куварица је поново морала да напусти домаћинство.
   До лета 1906. године кувала је за још неколико њујоршких породица, и у свакој од њих, без најаве или познатог узрока, почела би да се шири болест. Најгоре је било у августу 1906. године, када је радила код банкара Чарлса Хенрија Ворена у изнајмљеној кући у месту Ојстер Беј. Било је довољно две недеље да би се код десет од једанаест чланова породице појавили препознатљиви знакови тифуса. Власници куће у којој су Воренови боравили решили су да се озбиљније позабаве овим случајем.
   Тада је на сцену ступио инспектор Џорџ Сопер. Иако је по звању био грађевински инжењер, у Њујорку је био познат и као стручњак за здравствено-санитетске мере, па су га власници упослили да реши ову мистерију. Управо захваљујући њему све коцкице ће се посложити, а Мери Малон, и даље наизглед здрава као дрен, постаће најозлоглашенија жена у земљи.

Под пратњом у болницу

   Истрага није била нимало лака. Соперов главни задатак био је да нађе носиоца који је ширио заразу међу Њујорчанима. А носилац је био готово неухватљив. Јер Мери Малон је нестајала из домова чим би се болест проширила а, осим тога, сама није имала ниједан симптом. Ипак, током разговора са људима, Сопер је приметио да се често спомиње нека „ирска куварица”. Пратећи овај траг успео је да нађе породице код којих је радила. Број оболелих био је забрињавајући, али њихово откриће макар га је приближило „извору”.
   И довело до неких врло важних закључака. Одраније је знао да су у Европи препознати „асимптоматски носиоци” заразе, то јест, они који немају никакве знакове болести, али су и те како способни да је преносе на друге. Мери је у потпуности одговарала опису оваквог пацијента. Такође, инспектор је знао да заражена храна може да доведе до ширења епидемије, а не само вода, што је много чешћи узрок када је у питању тифус. Све је указивало на ирску дошљакињу несвесну да је ходајућа опасност за сваког здравог становника.
   Било је потребно око четири месеца да би Џорџ Сопер нашао Мери, здраву и запослену у једној кући на Парк авенији. Сучелио се са њом у марту 1907. године. Чим је отворила врата, Сопер је, најуљудније што је могао, објаснио о чему је реч, као и да је неопходно да јој узму узорке крви, урина и столице. Избезумљена куварица не само да није пристала, већ га је отерала са прага са виљушком у руци, шкргућући зубима.
    Инспектора то није спречило да напише извештај, објављен 15. јуна 1907. године у часопису „Journal of the American Medical Association”, у коме је открио да је извор заразе ирска куварица стара четрдесетак година, која делује као да је у одличном здравственом стању. Остало је само да се смисли најлакши начин да пацијенткиња без опирања пристане да оде у болницу.
   Никакво убеђивање није дало резултата. Сопер је у пратњи доктора поново покушао на миран начин да је измами из куће, али обојицу је бесна куварица отерала, и овога пута наоружана кухињским алаткама. На крају је више полицајаца морало на силу да је убаци у амбулантна кола. Нашли су је сакривену у комшијином плакару, па ни тада није хтела да се преда без борбе и сочних псовки. Полицајац који се возио са њом описао је искуство као боравак у кавезу са бесним лавом. Безмало цео пут је морао да седи на њој да не би покушала да побегне из возила у покрету...

Тајанствена госпођа Браун

    У болници није било ништа боље. Тек после много убеђивања натерали су је да да узорке, након чега су потврђене Соперове сумње – била је позитивна на салмонелу, бактерију која изазива тифус. Мери није могла да се помири са резултатима јер се и даље осећала здраво. И поред тога, била је приморана да проведе три године у изолацији у клиници на острву Норт Брадер.
   А медији су се побринули да је додатно „жигошу” у бројним написима где су је открили као носиоца заразе и наденули злогласни надимак „Тифусна Мери”. Новине из Чикага објавиле су и илустрацију која је обишла земљу. Свако ко је крочио у болницу морао је да провири у њену собу како би видео жену која је угрозила Сједињене Америчке Државе.
   После бројних жалби, Мери је пуштена 1910. године, уз обећање да више никада неће радити као куварица. Средовечна Иркиња опет је могла слободно да се шета улицама. Запослила се у праоници рубља где је било довољно сапуна да се отклоне разне заразне материје, али плата је била – бедна. Да ли само због новца, или због жеље да се врати послу који је најбоље радила, Мери је прекршила забрану и поново се нашла у кухињи, за штедњаком. Променила је презиме у Браун, мислећи да је тако завршила са претходним животом.
   Међутим, и даље је била носилац заразе. Као по правилу, где год да се задесила, разбољевале су се породице послодаваца. Као и у ранијим случајевима, брзо је мењала место боравка, тако да Џорџ Сопер није могао свуда да је прати. Пет година по њеном отпуштању из изолације, тифус је почео да хара болницом „Слоен”. Новом истрагом свих запослених откривено је да је извесна госпођа Браун задужена за припрему оброка. А када је обелодањено да се иза лажног презимена крије „Тифусна Мери”, према њој више нико није имао милости.

Далеко од света

    Још једном је одведена на острво Норт Брадер, 1915. године. Више није могла да се нада да ће једном бити слободна. На овом месту остала је до смрти. Дозволили су јој да ради лакше послове у лабораторији, чиме је бар некако прекраћивала дуге дане у изолацији. Само повремено сетио би је се неко од новинара који су желели да је интервјуишу. Сви су упозорени да не смеју од ње да прихвате ништа од хране и пића.
    Захваљујући случају „Тифусне Мери”, лекари су се у наредним годинама много озбиљније бавили питањем преносилаца заразних болести, нарочито оних асимптоматских. Историчари верују да је у њено време засигурно постојало још носилаца без икаквих знакова, баш као и она. Према неким проценама, бар четири стотине. Но, судбина је хтела да сиромашна Иркиња уђе у легенду као једина жена која је била присиљена да последње године проведе потпуно одвојена од света.