С окрајка историје

СВЕТИЛИШТЕ У ЗАГРЉАЈУ ЖИЦА

О једном подвигу у злим временима и немогућим условима кад је група заробљеника решила да у логорском кругу направи светињу коју је ваљало освештати управо за Ускрс 1944. године

Почетком 1944. године увелико се видело да је немачка офанзива на Источном фронту највећма пропала. Совјетске трупе надирале су ка западу, а оно што је тада  била дубока позадина већ за неколико дана би се опасно примакло првој линији фронта. Тако су Немци одлучили да заробљене југословенске официре из кажњеничког логора Стриј на територији Пољске пребаце у неколико логора у Француској. Већ 13. јануара железничке композиције кренуле су ка Стразбуру. У фургоне је натрпано око 1.500 југословенских официра, међу њима и знатан број генерала.
    Када се воз коначно зауставио у Раштату, близу Стразбура, упутили су их на марш уз Рајну. Два сата касније угледали су жичану препреку усред густе шуме. Одмах за њом огромна гвоздена двокрилна врата. То је било крајње одредиште за добар део транспорта. Тврђава „Кронпринц”, удаљена два километра од Нидерхаусбергена. Окружена шанцем, усред густе шуме, с просторијама пуним пацова, „ђе акрепе мемла дави”. У такав амбијент смештено је око 800 официра.
    На све то, усред светског рата, пренеле су се и старе поделе. Већина официра верних краљу, такозваних националиста, била је у некој врсти тихог рата с онима којима су биле ближе такозване леве идеје. Немцима је то правило невоље још у Стрију, па су се трудили да их раздвоје у два логора: у „Кронпринц” националисти, у оближњи „Бизмарк” левичари. А како су то урадили видело се одмах по доласку. У Кронпринцу је завршио добар део оних који нису били националисти.

Несаница Сташе Беложанског

    Како у књизи „Храм Светог Саве у околини Стразбура: подвиг групе заробљених југословенских официра” наводи Милутин Симић, конзул у Стразбуру осамдесетих година 20. века, односи међу официрима били су доведени до усијања. Још из Стрија је довучен арсенал разног хладног оружја. Па још када су их спустили у слабо осветљене подземне просторије тврђаве, само се чекало када ће да падне крв. Разни приручни реквизити, ноге од столица и кревета, гвоздене штангле из тврђавских зидина, даске, шта год је ко могао да нађе, сакривано је по коферима и сламњачама. Било је питање тренутка када ће да прораде. Није помагало ни оно што је Ото Бихаљи Мерин, књижевник и историчар уметности, приметио: да су сви без разлике били антифашисти. Бој у најави предупредили су Немци, када су највећи део левичара пребацили у „Бизмарк”.
   У таквој атмосфери затекао се и сликар и сценограф, резервни потпоручник Станислав Сташа Беложански. У сећањима, која преноси Симић у својој књизи, наводи да су били очајни. Рату се није видео крај. Свако је свакога морао да сретне макар десетак пута дневно, па било да се креће или седи на кревету. То је доводило до тога да официри без престанка оговарају једни друге, као најгоре бабе. Неизвесности су доприносили и свакодневне узбуне и ваздушни напади. Никада се није знало где ће Савезници да се ратосиљају терета. Људи су се играли политике, делили послератне положаје. Један капетан је чак водио спиритистичке сеансе. Снови су тумачени навелико. Беложанском су попустили живци, па је данима ћутао и лежао на кревету. Било му је потребно да ради било шта. Отац Георгије Донлић, млади логорски свештеник, сваке недеље служио је литургију у једној соби у доњем делу тврђаве. Соба је била неугледна, ижврљана разним накарадним натписима и цртежима. Тада му је синуло. Зашто с друговима не би покушао да направи капелу? На тај начин би се нечим занимали.

Муке по Беложанском

    Почело је потрагом за погодном просторијом. У тврђави су све готово биле једнаке, али је Беложански успео да нађе једну која му се свидела. Била је на спрату, тамо где тврђава прави окуку, асиметрична, с неколиким дубоким нишама и засвођеним прозорима. Начелно, ту је била смештена кантина. Тек тако названа, без икакве хране. Командант заробљеника, пуковник Бранислав Ј. Пантић, бацио је око на кантину за свој штаб. Дошло је до натезања, али је Пантић на крају попустио. Добијена је дозвола од Немаца. И њима су више одговарали заробљеници који ће нечим да прекрате дан, уместо да иду около и смишљају коме ће да разбију главу. Радови су могли да почну. Само, како и чиме? И са киме?
    Беложански је од пуковника Пантића добио једног ордонанса, Руса. Иако његови цимери појма нису имали како се гради црква, Беложански је успео да их заинтересује. Једини људи од позива били су сликар Павле Васић и вајар Драгомир Арамбашић.
    Највећа тешкоћа била им је то што у логору нису имали ниједну књигу у којој би могли да виде како изгледа једна наша црква. Зато се истресало из главе и радило на основу сећања. Беложански је на брзу руку направио једну скицу. Морали су да буду брзи. Већ је био март, а желео је да све буде готово до Ускрса. Тешкоће су искрсавале без престанка. Највећа је била где да нађу материјал.
    Радове је сваког јутра обилазио немачки командант логора, пуковник Сиберт. Овај официр био је врло предусретљив, обећавао је сваку помоћ. Незгода је била што је све остало само на речима. Нису добили ништа. У прво време нису имали ниједан прав ексер, нити било какав алат. Срећом, у то време Немци су преуређивали тврђаву. Прво су окречили и очистили просторије, међу њима и ону кантину. Стигла су два мајстора из града, Немци, а њима је на испомоћ додељено двадесетак совјетских заробљеника. Преко њих су наши људи добављали материјал. Мајстори су им доносили боје, туткало, све што је био потребно. Заузврат су им заробљеници давали цигарете, чоколаду и кафу из пакета Црвеног крста.

Позоришна сценографија

   У тврђави је остало довољно грађе претекле од реновирања. Беложански и његови покупили су разваљене кревете, одваљене даске и греде. Ту су нашли и ексере, које су малтене прстима чупали из дрвета. Потом их исправљали. Случајно су нашли једну тупу тестеру, искривљен чекић и старо ренде. Неко је из магацина успео да украде и мала клешта. Алат је био ту, па су могли да приону на посао. Забележен је и датум: 22. март 1944. године.
    Радили су без предаха, ударнички. Беложански је Васића замолио да наслика медаљоне с ликовима наших владара изнад олтара. Овај се у почетку нећкао, потом нерадо примио посла. Међутим, убрзо се толико загрејао да је радио по четрнаест сати дневно. Изнад олтара насликао је хиландарску Богородицу Тројеручицу, а око ње венац с медаљонима наших владара: Симеона Мироточивог, краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана, царице Јелене, краља Вукашина, кнеза Лазара и других.
    Олтар је био цео каширан, с лепим византијским стубовима. Деловало је као да су клесани у камену, а заправо су их каширали резервни поручник Сава Грујић и резервни капетан Александар Милорадовић. Први је у цивилству био саветник у Министарству унутрашњих послова, а други земљопоседник и индустријалац из Панчева. У почетку нису знали шта раде и како ће то да изгледа, али када су делови почели да се састављају, па још када се пред њима појавио цео олтар, радили су с још више одушевљења.
    Испред олтара висила су дивна кандила која је израдио резервни поручник Љубинко Лазић. Направио их је од лимених конзерви и обруча америчких пакета. Бесомучно је лим секао маказицама и малим пљоснатим клештима. Ипак, највећи понос мајстора био је полијелеј. Велики, масиван, два метра у пречнику, као да је од кованог гвожђа, с лепом пластиком око главног обруча. Двоглави орлови стилизовани су у византијском стилу. Са свода је висио на масивним ланцима. А био је од обичног картона, летви и новинске хартије.
    Вајара Арамбашића Беложански је молио да измоделира Душанов грб. Овај се невољно прихватио за њега досадног посла. Ипак, када је освануо на зиду, деловао је као да је ливен у сребру. А само је каширан, премазан танком облогом и пажљиво патиниран. Радило се од раног јутра до касне вечери, без предаха. Отац Георгије плашио се да црква неће бити завршена на време, до Ускрса. Беложански га је смиривао. Он је све замислио као позоришну сценографију. Помагао му је активни ваздухопловни поручник Димитрије Павловић. Звали су га „Брка”, мада бркове није гајио. Али је радио као мрав, сецкао украсе  за полијелеј, све жилетом и ножићима које је оштрио о каиш. Резао је и елементе за витраже, што је био најтежи посао

Невоље са Стаљином

    Беложански је витраже правио тако што је цео орнамент нацртао на танком картону црном бојом. Вишак се секао, па су се лепили делови од целофана у боји. Било је осам окана, а ниједан орнамент се није понављао. Пипав посао да бог сачува, али Брка ниједном није погрешио. Помагао му је потпоручник Драгутин Бојанић. Беложански им је одређивао боје, а они су лепили. Ту је био и потпоручник Живорад Петровић из Клоке.
    Интендантски капетан Михајло Сапунџић направио је заставу од комада љубичасте свиле који је неко успео да сачува кроз логорску одисеју. Рубови су били златни, од материјала који је Сапунџић добио парајући еполете. На крајевима су висиле три златне кићанке, претекле од акселбендера (гајтана). На средини је Беложански насликао главу Светог Саве, а испод ње златни монограм краља Петра II. Мотка је украшена војним одличјима, а на врху је сијао златни крст.
    Направили су и подијум за хор. Како је црква била у сводовима, то је Беложански на једноме месту начинио лук од дасака и картона. Ипак, пресудан је био допринос Павла Васића.
 

ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ

    Како су после инвазије на Нормандију Савезници надирали кроз Француску, Немци су поново преселили логор. Заробљеници су пребачени ка Пруској 12. септембра 1944. године. Пре напуштања „Кронпринца” градитељи цркве  написали су молбу на три језика и оставили је у олтару. Молили су да они који дођу после њих у тврђаву сачувају њихово дело. Није направљена ниједна фотографија унутрашњости цркве, иако им је пуковник Сиберт то обећао. После рата тврђаву је запосела француска војска, која ју је користила као складиште муниције. Цркву су у потпуности сачували, све док није дошло до велике експлозије 1953. године. Тада је срушен добар део тврђаве, а у крилу где је била капела сравњене су све просторије до ње.
    Када је Сташа Беложански обишао остатке тврђаве 1979. године, затекао је добар део фрескописа нетакнут. Ипак, оштећене су фреске докле год је руком могло да се досегне, разним натписима и потписима. По повратку у земљу Беложански и Васић обраћали су се институцијама, не би ли се споменик заштитио. Године 1990. послати су стручњаци из Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, који су направили пресек стања и предложили конзерваторске мере. Никада није било новца за то. Ипак, капела је уписана на листу историјских споменика Француске.

    Беложански је у неком часопису наишао на слику Владимира Предојевића „Свети Сава на престолу”. Узео ју је за модел, почео да ради ктиторску композицију на супротном зиду од олтара, у једној великој ниши. Међутим, усред радова добио је јак напад стомачне болести, па је посао завршио Павле Васић. На фресци је Свети Сава у природној величини, а око њега богат венац с византијским украсима. Задивљујућа је била и фреска Светог Георгија. Поред улазних врата насликана су и два архиепископа са записима у рукама. На свитке су уписана имена неимара цркве. Неко је схватио да су врата јако ружна, па су и њих преправили. Накаширали су орнаменте. На прозору изнад направљена је византијска розета. Иза је подлепљен целофан у боји. У позадини је стајала сијалица. Тако је добијен још један витраж.
    Направили су и столове. Грубе нерендисане даске и летве тако су лепо каширали да су деловали као прави дуборез. На уздигнутом подијуму стајао је краљев сто са круном и златним монограмом. Сто је оивичен златним гајтаном с две кићанке. Поред часне трпезе стајао је жртвеник, а ту су била и два велика свећњака. Све од приручног материјала.
    Када је посао завршен, на списак су додали и совјетског редова, Мишу Кузевљова. Овај им је помагао од почетка. Било му је драго да види своје име исписано на зидној повељи, али Беложански није одолео да га не пецне.
    – Ако Стаљин за то дозна, бићеш сигурно обешен.
    –  Њет, у нас сејчас имјејет и патријарх.
    Пре него што је црква освећена, ваљало је одржати генералну пробу. Отац Георгије имао је нешто свећа, али недовољно. Све су преполовљене, а за велике свећњаке направили су вештачке. Биле су од картона дебљине конзерве за паштету. Кутија би се углавила у лежиште, офарбала, намазала жутим ималином. У кутије су ставили маргарин и фитиљ, па нико не би погодио да нису у питању праве свеће.
    Беложански је тражио да свештеник Георгије кумује цркви, да је посвети свецу коме жели. Он ју је посветио Светом Сави и на Велики четвртак, 13. априла 1944. године осветио цркву.

Слободњаци Господњи

    На освећење су позвали и четири генерала из суседног „Бизмарка”. Немци су одобрили долазак само најстаријег, Лазара Тонића. На мосту којим се ступало у тврђаву постројена је почасна чета. На уласку, генерала је дочекао Беложански и одвео га до цркве. Старом војнику очи су биле пуне суза.
    После генерала у цркву је ступио у пуковник Сиберт, у пратњи ађутанта и безбедњака, капетана Герингхауса. Заробљеници су смислили да се Тонић постави испред краљевског стола, као краљев изасланик. Ту је било места само за једног човека, па је немачки пуковник морао да стоји иза њега.
   Црква је била пуна.  Хор је тихо певао. Отац Георгије приближавао се олтару у полутами, осветљен само треперењем свећа и кандила. Немци су били забезекнути. Непрестано су се окретали, гледали наше официре, потом фреске. Потом цркву, насталу ни из чега. Тражили су да им се прочитају натписи на свицима. На једном је стајало:
    „Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи.” (Павле, Кор. I, 7. 22)