Живот пише драме

СМРТ ЈЕДНОГ УБИЦЕ

Нападач је чекао Сузан у мраку, иза врата спаваће собе. Кад се нашла с њим лицем у лице, искусна медицинска сестра учинила је све што је у њеној моћи да би преживела.

У поподневним часовима 6. септембра 2006. године, по завршеној смени у Ургентном центру у Портланду, где је радила као медицинска сестра, Сузан Канхаузен је отишла у фризерски салон. Док је чекала свој ред, дохватила је први часопис са сточића да прекрати време. Пажњу су јој привукли стихови „Нећу да изгубим живот који нисам искусила, нећу да живим у страху”. На тренутак је осетила сву тежину речи. Прилике у њеном животу нису биле сјајне и песма ју је подсетила на сва незадовољства која покушава да притаји.
   Убрзо је одагнала црне мисли и вратила се кући одушевљена новом фризуром. Само је желела миран остатак вечери. Али све учесталије несугласице са супругом Мајком довеле су је до тачке пуцања. У предсобљу је затекла његову поруку. Судећи по садржају, човек с којим је провела скоро 18 година проживљавао је сличну психичку борбу као и она. У поруци је писало: „Су, нисам могао да спавам. Морао сам да побегнем. Видимо се за дан-два.”
   Сузан се узнемирила прочитавши његове речи, али, ако ништа друго, помислила је да ће овако бар избећи још једну непотребну свађу. У кући је владала тишина на коју није навикла. Прегледала је осталу пошту и затим се попела у спаваћу собу. Иако се још није сасвим смркло, у соби се није видело ништа! Помислила је да је вероватно заборавила да размакне завесе кад је ујутру кретала на посао. Кренула је ка прозору кад се, изненада, иза врата појавила непозната људска прилика.

По грађи и висини одмах је закључила да је у питању мушкарац. Успела је да примети да носи пругасту кошуљу и беж качкет, који је навукао тако да му се очи не виде. Али, одмах је спазила жуте рукавице и чекић који је грчевито стезао. Довољно да схвати да је у великој невољи.



    Први порив јој је био да викне. Питала је ко је и шта жели од ње. И даље је владао мук. Уместо да јој одговори, нападач је полако почео да јој се приближава. Сузан није имала много шансе да се одупре човеку очигледно много снажнијем од ње. Није била сигурна ни да може да побегне. Због повреда колена које је претрпела током година, није била у стању да трчи. Надајући се да ће ипак некако моћи да га онеспособи, бацила се на њега свом тежином.
    Нападач се у првом тренутку изненадио. Затим је одгурнуо престрашену жену и приковао је за зид. Тихо је изговорио: „Снажна си”, и подигао чекић. Сузан је тада била сигурна да је дошао да је убије.
   Вероватно би се већина људи замрзла и препустила судбини. Сузан, међутим, није желела да се преда. Медицинској сестри из ургентног центра непредвиђене околности нису биле стране. Више пута се обрачунавала с насртљивим пацијентима да би им пружила неопходну помоћ. Ако је била способна да на инфузију прикључи људе који се под утицајем опијата понашају потпуно сумануто, ваљда ће моћи да се извуче и из овога. Осим тога, због ризика на послу, неколико пута је с колегиницама ишла на часове самоодбране.
    Кад је осетила ударац у главу, знала је да одбројава последње секунде. Ако одмах нешто не учини, убица ће је докрајчити. Ошамућена, зграбила је руку у којој је држао чекић.

Отимали су се неко време око смртоносне алатке, која је на крају завршила у Сузанином стиску. Без размишљања је почела да удара. Мушкарац није пуштао ни гласа, али некако се поново дочепао чекића. Сузан га је, у налету адреналина, зграбила за врат: давила га је док није постао љубичаст у лицу. Искористила је ову прилику да побегне из собе.
    Нападач се брзо повратио и кренуо за њом. Борба је настављена у ходнику. Сузан га је бесомучно гризла по рукама и ногама, рачунајући да ће тако оставити доказе на његовом телу, ако злочинац оствари своју намеру. У последњем покушају да се спаси, скочила је на њега и поново почела да га гуши. Овог пута није олабавила стисак све док се није онесвестио. То јој је дало довољно времена да отрчи код комшија и позове помоћ.
   Полицајци су опрезно ушли у кућу. Нападач је и даље непомично лежао на поду. Лекари хитне помоћи нису успели да опипају пулс. Пронашли су документа која је носио са собом и утврдили да је у питању извесни Едвард Хефи. У једном џепу су му нашли цедуљицу на којој је писало: „Позови Мајка”. Испод поруке је стајао датум, 4. септембар, и број телефона Мајка Канхаузена, Сузаниног супруга.
   Инспекторима није требало много да утврде шта се десило. Мајк је испланирао цео напад и унајмио Хефија – да му убије жену. Пошто план није успео, био је у бекству недељу дана пре него што је ухапшен. Сузан се с њим суочила на суђењу.

Многи су десетогодишњу робију, на коју је осуђен, сматрали неправедно малом казном. Сузан је, међутим, много теже прихватила чињеницу да је убила човека. Без обзира на то што је убиство било у самоодбрани, било јој је тешко да се помири с тим јер и тај човек, колико год немилосрдан био, има породицу.
   У месецима који су уследили развела се од Мајка и вратила своје девојачко презиме Волтерс. Преселила се и посветила раду у удружењу жртава насиља. Неколико година после напада редовно је ишла у стрељану. Хтела је да буде спремна ако Мајк једног дана одлучи да је пронађе и освети јој се.