За читање и уживање – Елиезер Папо

ЗЛАТНИ ТОПУЗ

Био једном један краљ врло мудар, врло моћан и врло богат који владаше краљевством толико великим да је требало сто година да би се дошло с једног његовог краја на други. У једном тако великом краљевству морало је бити и злочинаца, харамија и лопова – али добри краљ не хтједе да се помири с чињеницом да и у најбољим краљевствима на свијету увијек постоје појединци великих жеља а мале склоности ка раду, који посижу за туђим – него одлучи да учини све како би из његовог краљевства посве нестало преступника. Но, донијети одлуку било је једно – а спровести је нешто сасвим друго. Уосталом, како уопште открити све безаконике, окупити их и похватати? Након дугог размишљања краљу паде на ум да би, умјесто да их тражи једног по једног, најбоље било када би се сви безаконици појавили у краљевској палати сами од себе и заједно. Један од краљевих савјетника предложи сљедеће рјешење:
   „Сви знамо да се лопови одликују двјема стварима: лажју и жељом за богатством без рада – стога сам мишљења да је најбоље да краљ прогласи такмичење у лагању с врло високом наградом за онога ко би успио срочити причу која никако, ама баш никако, не би могла бити истинита. Истовремено, они чија прича би се могла протумачити као истинита нека буду смакнути због досађивања краљу.”
   Краљу се предлог допаде веома, и он нареди да се по свом његовом краљевству прогласи да се тог и тог дана на двору одржава опште надметање у лагању – те да ће побједник који исприча потпуно неодрживу причу бити награђен златним топузом – док ће они чија прича би се могла протумачити као истинита бити смакнути.

Чувши проглас сви се нерадници, дангубе, крадљивци и други безаконици краљевства обрадоваше великом радошћу. Ево прилике да човјек без велике муке постане богат; а ко умије лагати, петљати и измишљати као ја – мислили су сваки за себе, хрупећи ка двору – не знајући, јадни, да је краљ поставио крај себе једног старца коме је заповједио да како ко од лопова исприча своју причу, одмах почне одобравати говорећи:
   „Тачно, тачно, тако је уистину било – ја се сјећам...”



   И тако сви безаконици дођоше краљу на ноге сами од себе. Улазили су у палату један по један – да из ње никад не изађу – јер старац, по краљевском налогу, једнако одобраваше говорећи: „Да, да, уистину је тако било...” или „Јесте, сјећам се, то се десило...” – те краљ наређиваше да безаконике смакну једног по једног.
   У оном краљевству живљаше један сиромашни Јеврејин коме се, ради велике муке у којој је живјела његова породица, није више милило живјети. То, наравно, не значи да се речени, londji di muzotrus[i] Јеврејиин одао лагању или крађи – напротив: радило се о поштеном човјеку који се бојао Бога и који је држао Његове заповједи. Кад овај сиромах чу краљевски проглас обрадова се веома – па се и сам упути двору, размишљајући у себи овако:
   „Дао Бог па нађем ријечи које ће се допасти краљу и добијем тај златни топуз – даћу ћеркама мираз да коначно нађу своју срећу, себи и жени купићу мало имање – а остало ћу подјелити сиротињи – јер ваља мислити и на свијет који долази.”

Кад је дошао ред на њега, он ступи пред краља и поче казивати своју причу која, будући да се није радило о лажову од заната, није звучала нимало невјероватно – али није узалуд писано: „Човјек спрема срце, али је од Господа шта ће језик говорити”[ii] – добри Бог коме је сиромах читавог свог живота служио у чистоти срца, стави му у уста чудновату досјетку која изненади све присутне – а највише самог сиромашка:
   „Узвишени краљу, као што ти је добро познато, мој покојни отац, нека му се Бог смилује, и твој покојни отац, нека му душа почива у миру, били су врло врло блиски пријатељи. Елем, мој отац је био неизмјерно богат – док је твој отац био сиромашнији од мене данас. Једног дана твој отац, сиромах, дође код мог оца, богаташа, с молбом да му овај позајми мало пара. Богатом какав је био, мом се оцу не учини претјераним да му посуди кола пуна дуката... Отад је прошло много времена, ми смо осиромашили – а ви сте се уздигли – па сам мислио, ако је све овако као што ја велим... да ми лијепо вратиш дуг – а ако ли није... да ми даш награду па да ја идем. ”

Елиезер Папо рођен је 1969. године у Сарајеву, из којег је отишао у Израел 1992. године. Писац је, правник, професор хебрејске књижевности на Универзитету Бен Гурион у Бер Шеби и нерезидентни рабин за Босну и Херцеговину. Члан је Израелске националне академије за ладино (јудео-шпански језик) и дописни члан Шпанске краљевске академије. Његов историјски роман „Сарајевска мегила” (првобитно објављен на ладину) ушао је у ужи избор 2001. године за НИН-ову награду за роман године, а ова прича објављена је у збирци „Сефардске приче” 2000. године у Београду .

   Двораном завлада тишина, све очи бјеху уперене ка краљу у очекивању његовог одговора. Послије краћег размишљања мудри краљ поче овако одговарати Јеврејину:
„Сине Бога Живога! Истину си рекао, вас Библија, у коју и ми вјерујемо, назива синовима Божјим, дјецом Божјом. У поређењу са таквим моћним Оцем – мој отац који не бјеше него краљ од крви и меса – уистину и није него сиромашак као ти. А што рече да је твој Отац посудио мом оцу кола дуката – и то је тачно – јер све што имамо на овом свијету посуђено је од Бога...”

Испрва изненађен префињеношћу властите приче – а сада запрепаштен краљевим тумачењем које је „показивало” истиност његових ријечи, добри Јеврејин поче страховати од краљеве коначне пресуде... Краљ је, међутим, већ одавно увидио да пред њим стоји стварни сиромах – а не лопов и пробисвијет – па, не хтијући гријеха на душу – а и расположен ради општег успјеха његова наума, пресуди овако:
   „А што рече да си дошао да ти дамо натраг оно што је твој Отац посудио мом – кола дуката – вратићу ти поштено. А будући да у твојој једноставности ниси могао ни претпоставити да је све било овако како ти рекох – него си уистину вјеровао да се ради о измишљеној причи – даћу ти и златни топуз.”
    То рекавши, краљ се диже и достојанствено напусти дворану, испраћен погледима дворана који се нескривено дивљаху његовој мудрости и племенитости – док сиромашни Јеврејин захваљиваше Краљу свих Краљева и господару свих обрата, који чини чуда онима који га се боје и заповијести Његове држе.

[i] Ладино: „далеко било”.

[ii] Приче Соломонове, 16:1.