Живот пише драме

ЛЕТ СПАСА

Отац и његов мали син, чији је живот висио о концу, налазили су се у леденој пустињи Аљаске, стотинама километара далеко од било какве медицинске помоћи

Оно што је снашло Терија Спирстру било је заиста страшно. Готово четвртина лобање његовог синчића Адама била је смрскана ударцем коњског копита, поред обале смрзнуте реке Вајт, у средишњем делу Аљаске. Најближе место где су могли да добију помоћ био је ваздухопловни центар у Нортвеју, око 145 километара даље. До тог насеља, међутим, могао је да доспе само авионом, а његов мали двосед „супер каб” налазио се поред куће удаљене десетак километара.
   Кад је Спирстра погледао на сат, на њему је стајало: 14.30, 12. фебруара 1986. Температура је била око 25 степени испод нуле, а у сумрак је требало очекивати још нижу. Тери је био искусан пилот, али његов мали авион није имао аутоматско управљање, па је морао да се ослања само на своје летачко искуство.

Несрећа се догодила кад је покушао да из стада готово полудивљих коња издвоји једног болесног. Четворогодишњем Адаму, кога је повео са собом, наредио је да се не миче из моторних санки јер је приметио да се коњи плаше. Међутим, чим се мало удаљио, дечак је почео да га моли да изађе из санки јер му се пишкило. Пажљиво је осмотрио да се неки коњ не налази у Адамовој близини, а онда му дозволио да изађе. Али, није прошло ни десетак секунди кад је Тери угледао Адама како лежи на снегу.
   – Адаме, устани и одмах се врати у санке!
   Дечак се није мицао, нити одговарао. Терију је кроз главу одмах пролетела језива мисао: један од коња згазио га је или ударио копитом. Дојурио је као суманут и с главе му пажљиво скинуо вунену капу. Десно око било му је пурпурно и затворено од великог подлива, а предњи десни део лобање угнут за око два центиметра и на рубовима обележен танким млазом крви. Прислонио је уво на Адамова уста и његов топао дах. Био је још жив.
   – Отвори очи, Адаме! – молио је Тери. – Покрени мало ручице... дохвати ме... реци нешто... Молим те, сине...

После неколико минута Тери је схватио да пре свега треба да сачува топлоту у Адамовом телу и што мање покреће његову повређену главу. Раскопчао је своју ветровку с паперјем и панталоне и у њих пажљиво увукао Адамово тело, приљубивши га што више уз своје. Покренуо је моторне санке и после једног сата пажљиве вожње стигао до куће. Дечака је најпре сместио у две топле вреће за спавање и запалио велику ватру, а затим, узевши две јаке гасне лампе и лопату, кренуо да откопава авион из снега.
   Био је то мучан посао јер је јаким ножем морао да скида и лед са смучки и крила. Затим је наточио бензин у резервоаре, најзад уклонио снег и поравнао полетну стазу дугачку око три стотине метара. Посао се одужио јер је сваки час морао да обилази Адама.
   Кад је завршио, мрак се већ спустио. После више покушаја упалио је мотор. Пустио га је да се угреје, а за то време сместио је Адама на душеке на поду авиона. Проверивши инструмент-таблу, Тери је додао гас. Летелица је почела да клизи  ка крају полетне стазе.

Авион се уздизао према врховима планине Накотин, високе око три хиљаде метара, и Тери је лако усмерио авион у правцу малог насеља, а затим право на север, у правцу Нортвеја. Сваких неколико минута гласно је узвикивао:
   – Адаме, ускоро ћемо стићи и све ће бити у реду.
   Међутим, ако је Адам и могао нешто да му одговори, његов гласић је пригушивала бука мотора. Тако Тери није знао ни да ли је још жив.
   Месец се одједном изгубио и почео је да пада снег. Понављао у себи да мора да остане миран и авионом што пре стигне у домет радио и радарских уређаја ваздухопловног центра у Нортвеју. Укључио је своју радио-станицу и подесио на фреквенцију овог центра.
   – Нортвеј, Нортвеј, Нортвеј, овде три-три-нула Танго. Имам у авиону четворогодишње дете с повредама на глави које захтевају озбиљан захват.
   Али, ни после ко зна колико поновљених позива није добијао никакав одговор.
   Клод Велч, контролор лета у Нортвеју, чуо је, међутим, све Теријеве позиве и одговорио на њих, али пилот их, ко зна зашто, није чуо. Велч је одмах о свему обавестио пилота Ралфа Ирнеста, да припреми своју „цесну 185” јер је дечака требало хитно пребацити у најближу војну базу „Делта Џанкшн”. У међувремену, Теријев авион изашао је из снежне олује. Скоро истог тренутка из његовог радио-апарата зачуо се Велчов глас:
   – Три-три-нула Танго, сада сте 15 степени ван курса. Ваш прави курс је 310 степени. Овде на аеродрому имамо „цесну 185” која ће вас одмах пребацити у базу „Делта Џанкшн”. Тери је знао да се база налазила на око 250 километара од Нортвеја и да је од ње до Фербанкса било још око 160 километара. А само у Фербанксу Адаму је могла да буде пружена права лекарска помоћ.
   – Хвала на обавештењу, Велч – одговорио је Тери – одмах ћемо кренути даље за „Делта Џанкшн”.
   Тери је пажљиво спустио мали авион на аеродром у Нортвеју. Санитетско особље одмах је пребацило Адама у „цесну 185”. Већ после десет минута Тери је, с малим Адамом у крилу, летео војним хеликоптером према Фербанксу.

Око осам сати после несреће, Адам је лежао на операционом столу. Дрхтећи од узбуђења, Тери више није могао да издржи: из очију су му наврле сузе.
   После двадесетак минута један лекар је дошао до њега:
   – Адамово стање је врло озбиљно. Лобања му је поломљена у неколико комада, од којих су неки ситнији продрли у мозак. За сада не можемо да вам кажемо да ли је дошло и до повреде мозга. Бојим се да овде не можемо да му пружимо потребну помоћ. Операцију треба да изведе неурохирург, а ми га овде немамо. Саветујемо вам да Адама пребаците у Дечју ортопедску болницу у Сијетлу.
   Тери је немо буљио у лекара. Пред њима је био лет од још три хиљаде километара! Лекар му је објаснио да ускоро полеће авион директно за Сијетл и да ће они одмах обавестити болницу да их сачекају на аеродрому и све припреме за операцију. Тери је само климнуо главом.

У Сијетлу, четрнаест сати после несреће, неурохирург Џон Максвел одмах је почео операцију која је трајала скоро три сата. Ипак, није био сасвим сигуран да ће избећи неке последице оштећења мозга. Терију је после операције објаснио:
   – Остаје нам да видимо како ће се Адам понашати после неког времена, кад завршимо интензивну послеоперациону негу. Морамо бити спремни и на одређену промену Адамове личности јер су повреде мозга заиста озбиљне.
   Адам је после операције четири дана провео у шок соби, а у болници је остао још дванаест дана. У његовом понашању ни по чему није могло да се види да му је мождано ткиво било оштећено. Био је сасвим присебан, разумно је одговарао на питања, сви покрети били су му усклађени и могао је њима да управља. На Теријево велико олакшање, знао је да рецитује и неке песмице које је раније научио, да броји на прсте до десет и да лепо веже пертле на ципелама.
   На стална синовљева запиткивања кад ће да се врате кући, отац му је објашњавао да још треба да позавршава неке послове у Сијетлу. Страховао је, у ствари, да ће се догодити неке промене у Адамовом понашању. До промена је заиста дошло, али набоље. Некада повучен и преплашен дечачић, који је волео да буде само у очевом друштву, претворио се у веселог и дружељубивог дерана, на коме се нису запажале никакве последице тешких повреда на лобањи и мозгу.