ПЕТКОВДАН - 24. јануар 2025.

КРВ, ЗНОЈ И СУЗЕ

На данашњи дан 1965. године умро је Винстон Черчил

Премијер Уједињеног Краљевства, с владом коју је 1940. године саставио од представника свих политичких странака, постао је после оставке Невила Чемберлена. У првом говору у новој улози обећао је Енглезима само „крв, зној и сузе”. Уз то је индустријалца лорда Бивербрука поставио да руководи ваздухопловном индустријом, а он је убрзо повећао производњу и стварање нових типова авиона, са знатним утицајем на даљи ток рата.
   Винстон Леонард Спенсер Черчил, премијер 1940–1945. и 1951–1955. године, био је члан Парламента од 1900–1964. године, испрва као либерал, потом као конзервативац. Крајем 19. века учествовао је у борбама британске војске у Индији, Судану, у Бурском рату (којом приликом је био заробљен), а касније је прилично допринео покољу савезничких војника (њих 56.000) на Галипољу 1915–16. године, у покушају да помогне Русима на Кавказу; и о свему томе је писао, као новинар.

Члан Парламента постао је са 25 година. Уједињење конзервативаца и либерала био је његов целоживотни идеал, тако да је ишао уз нос и једнима и другима. Од 1904, као либерал у Доњем дому, противио се повећавању војних расхода и царина на увоз, подржао права синдиката бродских радника, рудара којима је радни дан ограничио на осам сати, успоставио минималне зараде и право радника на паузу за оброк, предложио оснивање бироа рада и осигурање за случај незапослености. До 1910. Дом лордова је усвојио „народни буџет”.
   Као министар полиције ублажио је затворска правила за политичке затворенике, основао библиотеке у затворима, подржао право гласа жена (усвојено 1918.) и помогао да се уведу закони о здравственом и осигурању од незапослености. По завршетку Првог светског рата залагао се за национализацију железнице, државну контролу монопола и стварање Лиге народа. Као државни секретар за колоније од 1921. одбио је захтев Палестинаца да се забрани досељавање Јевреја у Палестину.
   Од 1924. године, поново као конзервативац и министар финансија, смањио је старосну границу за државну пензију са 70 на 65 година, војне издатке и порез на доходак и обезбедио пензије за удовице.
   „Би Би Си” је пре неколико година проверавао теорије завере које се тичу Черчила и Србије, а историчари Предраг Марковић и Пол Адисон из Едингбурга објаснили су шта је ту истина. У измишљотине спада прича да је Черчил био син краља Милана Обреновића и Џени Џером – они су заиста били у страственој вези, али о њиховом потомку не постоји никакав доказ. Другу је „обелоданио” отац Тадеј (1914–2003) – да је Тито био Черчилов ванбрачни син, за шта такође не постоје никакви докази.
Трећа је особито маштовита – да је Черчил мрзео Србе јер је у Београду добио батине, а помиње је архитекта Александар Дероко. Наводно, црнорукац Воја Танкосић ишамарао је 1910. године Черчила (који је у неким енглеским новинама написао нешто неповољно по Србе), у кафани „Грчка краљица” када се овај враћао „Оријент Експресом” из Истанбула. Адисон објашњава да је Черчил тада већ био министар унутрашњих послова те да би посигурно надао дреку по повратку у Лондон да се нешто такво заиста десило. Следеће две ипак су тачне – да иза војног пуча 27. марта стоје Британци; Служба за специјалне операције (SOE) заиста је финансирала овај државни удар. Пета прича, да је Черчил мрзео Србе па је 1943. године продао Дражу Мхајловића партизанима, има ипак логичније објашњење: партизани су до 1943. године уливали поверење савезницима, а пошто се знало да ће им се Црвена армија прикључити, требало је на време остварити утицај на југословенске комунисте.