За читање и уживање – Иво Андрић

ПРИЧА ИЗ ЈАПАНА

За владе царице Ау-Унг био је међу осуђеном Тристо педесеторицом уротника прогнан и пјесник Мори Ипо.
    Три године је проживио на најмањем од Седам Отока, у кућици од рогоза. А кад је царица обољела и њена моћ стала све више да опада, њему је успјело, као и већини од Тристо педесеторице, да се поврати у главни град Једо. Становао је накрај града у једном крилу неке свећеничке зграде.
    Грађани, сити крвавог господства луде и окрутне царице, завољели су пјесника, а већ они од      Тристо педесеторице бијаху му нераздруживи другови. Од руке до руке су ишли његови кратки стихови о јунаштву и смрти, а његов добри смијешак био је у њиховим расправама као ријеч која одлучује.

Тада се догоди да од отрова свеопће мржње умрије царица преко сваког очекивања нагло. Њени се неваљали дворани разбјегоше, а она је лежала надувена и грдна у пустом двору и није било никог ко би је сахранио.
   Брзо се сакупише Тристо педесеторица уротника и преузеше власт. Подијелише између се чинове и части и стадоше да владају јединственим царством на Седам Отока.
    Кад је у двору некадање царице било прво свечано вијеће, пребројише се Тристо педесеторица и видјеше да једнога нема, а кад се прочита списак свих завјереника видје се да нема пјесника Мори Ипо. Не хтједоше да вијећају без његова гласа него одмах послаше роба са двоколицом по њега. У неко доба се врати роб са празним колима; речено му је да је Мори Ипо отпутовао и да је за вијеће Тристо педесеторице оставио писмену поруку. Најстарији у вијећу прими савијену хартију и предаде је начелнику државних учењака а овај је стаде на глас да чита:
     „Мори Ипо поздравља, на растанку, другове своје, завјеренике!
     Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вјери и побједи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама дијелим и власт као што сам дијелио борбу. Али пјесници су – противно од других људи – вјерни само у невољи, а напуштају оне којима је добро. Ми, пјесници, смо за борбу рођени; страсни смо ловци, али од плијена не једемо. Танка је и невидљива преграда што ме дијели од вас, али зар није и оштрица мача танка па ипак је смртоносна; без штете по своју душу не бих могао преко ње до вас, јер ми подносимо све осим власти. Зато вас остављам, другови завјереници, и идем да потражим има ли гдјегод која мисао која није остварена и која тежња што није извојевана. А ви владајте разборито и срећно, али дође ли икад на наше царство од Седам Отока каква биједа и искушење и буде потребна борба и утјеха у борби, потражите ме, молим вас.”

Иво Андрић (1892–1975) био је једна од најзначајнијих личности у књижевном, културном и дипломатском животу нашег народа у 20. веку. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године, а беседа „О причи и причању”, коју је том пригодом одржао у Шведској краљевској академији, сматра се једним од његових најуспелијих есеја о схватању уметности и уметничког стварања. Његови романи „На Дрини ћуприја”, „Госпођица”, „Травничка хроника”, „Проклета авлија”; приповетке „Пут Алије Ђерзелеза”, „Мост на Жепи”, „Аникина времена”, „Прича о везировом слону”; есеји „Његош као трагични јунак косовске мисли” и „Разговор с Гојом” – улазе у ред најблиставијих и најизучаванијих дела свеукупне српске књижевности.

    Ту је предсједник вијећа, који је био мало наглух, читање прекинуо и старачком нестрпљивошћ у, с негодовањем у гласу рекао:
   „Каква биједа може задесити царевину за праведног и слободоумног владања Тристо педесеторице!?”

Сви вијећници кимнуше главама; старији се осмјехнуше презриво и сажално: Каква биједа?!
Читање се не настави него започе вијећање о закону за увоз и царину.
    Само начелник државних учењака прочита до краја пјесникову поруку, али у себи, и онда је смота и похрани у архиву некадање царице.
 

НЕМИРИ

   „Причу из Јапана” Иво Андрић објавио је у збирци „Немири” 1920. године у издању „Кугли” из Загреба. Делови ове збирке песама у прози настали су у затвору и интернацији, на које је Андрић био осуђен у Аустроугарској, као припадник револуционарне омладине, блиске младобосанцима.
    На „Причу из Јапана” јавности је после неколико деценија скренуо пажњу академик Владимир Дедијер (1914–1990), који ју је штампао у свом капиталном делу „Сарајево 1914”. Дедијер је ово дело препознао као духовно завештање младобосанаца, а проследио је причу и свом пријатељу Жан-Полу Сартру (1905–1980), чувеном француском филозофу и писцу. Сартр је, одушевљен, причу штампао у свом часопису „Les temps modernes”. Дедијер је у свом дневнику записао Сартров коментар:
   „Давно нисам читао да неко у књижевном облику са тако мало речи изрази општост идеје перманентне побуне. Ви сте у књизи написали да је то духовно завештање Младе Босне. У наше доба текст би потписао и Че Гевара. Штета што више нисам читао Андрића.”
Н. Б.