За читање и уживање - Бранко Ћопић

НЕПОСТОЈЕЋА БАКИЦА

Чиновница општине нити чу нити видје кад су се отворила врата, а канда није дријемала! Спази само како се у њезину канцеларију нечујно увуља црна бакица у новим жутим опанцима и већ истог трена јој у ушима зажубори добростив мекан глас и знане ријечи, незаборавна пратња њезиног рођеног дјетињства.

– Добро јутро, пиле бакино. Баш добро што сам погодила собу с цурицом, лакше ћу јој исконтати своју муку.

– Шта је, бако, каква је тебе невоља доћерала?

– Ћерам ја, душо, њу, пензију, невољу моју голему, ево већ друге опанке дерем, а опет се нијесам с мјеста макла.

– А око чега је запело, бако?

– Ајме, ћери, јадна ти сам и жалосна, то ти од чуда не могу ни казати, помислићеш да је бака сишла с памети.

– Причај, бако, причај.

– Јагодо моја, нећеш ми вјеровати, траже ми потврду да сам жива и да сам ово ја. Куку мени, на шта сам ударила под старе дане.

– Па то ће бити код матичара, бако. Јеси ли ишла код њега?

– Била сам, овчице моја рођена, па не помаже. „Могу ти”, вели, „баба, издати само умрлицу, то да си умрла, а друго ништа. Твој Дане још давно је пријавио твоју погибију.”
– Како сад то, бако?

– Овако је то било, сунашце моје огријано. У оној бјежанији, у рату, изгубим се ја од свог комшилука, од нашег свијета, па ћу ти, онако с ноге на ногу, згодити некуд чак у Далмацију. Бјежала сам, јадна ти сам, све док ме није дочекала вода.
– До мора, бако?

– Тако је, кокице моја ћубаста. Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па љуљ тамо, љуљ вамо, превезу преко воде и ставе у један тор у некаквој фабрици.

– Каквој фабрици? Да то неће бити у Африци, бако, у Ел Шату?

– Е, е, баш тамо, кућо моја рођена, у Фабрици. А мој чемерни Дане не буде лијен, оде у наш одбор и пријави да сам негдје погинула. Наумио, ваљда, да доведе какву другу бабетину. Шта ће, кукавац, нема га ко тријебити, прекрпљати, нужда наћерала.

– Па хоће ли стари довести бабу, шта ли ће?

– Хоће, лопов, знаш ти већ ове наше мушкаћине, оченашу мој. Довео бабу, избјеглицу од Гламоча, па се разболио од тифуса и умро.

– Умро?

– Баш умро, намртав, кућо бакина. Долазим ја из бјежаније, опет ме превукли преко мора, кад пред мојом кућом стоји голема баба, колик пласт, а на њој Данин капут. Ајме мени, ја се пресјекох. „Одакле теби”, велим, „женска главо, тај капут?” „Од мог покојног Дане”, каже она. „Куку мени јадној, зар мој Дане умро”, пљуснух ја рукама. „Умро, сестро, оплакала сам га и сахранила како сам најљепше знала и умјела.”

– Па како се с том другом расправи, бако? Да није било боја?

Академик Бранко Ћопић (1915–1984) прву приповетку, насловљену „Смртно руво Соје Чубрилове”, објавио је 1936. године у „Политици”. Цео радни и животни век након Другог светског рата провео је у Београду, као један од ретких професионалних књижевних стваралаца, живећи искључиво од књижевности, јер су се његова дела продавала у милионским тиражима и у Југославији и у иностранству. Прославио се шаљивим и сатиричним причама за децу и младе. По његовим романима снимани су филмови („Живјеће овај народ”, „Николетина Бурсаћ”, „Орлови рано лете”, „Глуви барут”...), а приче „Поход на мјесец” и „Чудесна справа” из збирке „Башта сљезове боје” – из које је и ова коју објављујемо – сматрају се антологијским и неизоставним у школској лектири.
 

– Није, мјесече мој, није. Ту ти се онда нас двије загрлимо, пољубимо, заплачемо, па у кућу. Читаву смо ноћ приповиједале и плакале, а зором одемо на гробље, па се и ту, код нашег Дане, сите наплачемо.

– О, бако, бако.

– Јест, богами, душо. Онда лијепо подијелимо оно нешто жита и кокошију, поклоним јој енглеску блузу и конзерву каве, па она оде својој кући, синовима, а ја остадо’ плачући и за њом и за собом.

– А онда ћеш чути да су те прогласили за мртву, а?

– Прогласили, кућо моја. Пођем ја да ћерам Данину пензију, он је толико година био цестар, путар, а они ме дочекаше ко на сабљу! „Баба, ти си погинула, каква пензија.” „Па видиш ли, синко, да сам жива?” „А видиш ли ти, баба, шта у књизи пише? Бог те пита ко си ти. Овдје стоји, црно на бијело, да је Тривуна Бабић из тога и тога села погинула у рату. Извади ти најприје крштеницу да ми видимо да си баш ти та Тривуна, а онда ћеш тражити потврду да си још жива.”

– Па шта си урадила, бако?

– Јадна ти сам, сасвим сам се збенавила, па нит више знам јесам ли ово ја, нити сам сигурна јесам ли жива. Одем да вадим крштеницу, а они тамо одмахнуше руком: „Баба, нема од тога ништа, ти си се родила још под Аустријом, а давно је Аустрија отишла, књиге изгубљене.” Па куд је отишла, бог је видио, шта ћу сад? Да је тражим, а? „Џабе ти је”, вели, „тражити, нема је више.” „Нема, кажете? Онда је најбоље да запнем одавле па право на Уну, да шмрћнем у најдубљи вир.”

– Ма зар тако, бако?

– Баш тако, разговоре мој. Ходам тамо-амо око Уне, бирам лијеп вир гдје ћу себи, јадној, судити, а све корим свог покојног Дану: „Јесам ли ја теби, Дане, говорила да ти не смијеш умријети прије мене! Ти си вјешт око власти, око судова, пореза, жандара, а ја то не знам. Немој се шалити главом да ме саму остављаш.”

– А он оставио, а?

– Оставио, лопов, преварио ме. Носила сам и кокицу да кога потплатим и подмажем неће ли ми потврдити да сам жива, па ни то не помаже. „Немој”, вели, „баба, бити досадна, тебе нема тер нема: камо ти написмено кад си се родила, гдје си се родила?” А како сам онда погинула кад се нијесам ни родила? „Ево књиге”, веле они. „Ево и мене”, вичем ја. „Ко теби вјерује да си то ти кад немаш потврде?” Испаметише ме начисто, па све се обноћ мислим: „Е, Тривуна, Тривуна, можда си ти заиста и погинула, а ово се некаква друга баба приповратила из те проклете Афабрике, па сад с тобом мртвом спрдњу ћера и хоће да се дочепа Данине пензије.”

– Хајде, болан, бако, не шали се.

– Богами, не шалим, око бакино. Све се мени чини да је ово у мојим опанцима некаква друга бабетина, па ћу ја једног јутра лијепо зажмирити и гурнути је у најдубљи вир: „Хајде, сестро, низ Уну, доста си ти намучила стару Тривуну и дала је на комедију да јој се руга и кус и репат.”

– Ма чекај, бако, да нешто смислимо?

– Причекаћу, облаче бакин, само док Дани оградим гроб, макар и трњем, да ме не кори на ономе свијету, кад ме већ у књигама нема.