Било једном на Филипинима

ЛЕПРА КАО ПРОПУСНИЦА

Важну улогу у борби против јапанских окупатора за време Другог светског рата одиграла је ситна и болесна Џои Гереро

Почетком 1945. године, северно од Маниле, на Филипинима, водиле су се тешке борбе. Америчка војска је напредовала, Јапанци су се грчевито бранили. Једном јапанском стражарском месту полако је прилазила ситна жена. На рамену је носила бошчу. Стражари су је зауставили и почели да је испитују. Ко је, одакле иде, где је наумила? Тражили су исправе. Кад је жена подигла главу, почели су да се подгуркују. Угледали су црвено, изранављено лице. Неколицина је одмах устукнула. Остали су их следили када је показала ожиљке и ране на грудима. Успут је прошапутала: „Лепра”.
   Јапанци су се склонили што су брже могли, више никоме није пало на памет да јој приђе и тражи било какве документе. Још мање да је претресају и претражују бошчу. А испод кошуље је носила планове јапанских одбрамбених положаја северно од Маниле. Посебно су била означена густо посејана минска поља. Баш они подаци који су Американцима очајнички били потребни.
  Двадесетседмогодишња Џои Гереро успела је да их достави право у штаб и тако спасе стотине живота.

Не окрећи се, девојчице!

   Када је била девојчица, Џои је желела да постане калуђерица. Ипак, једва је преживела туберкулозу, па су је одбиле. Није била довољно јака за такав начин живота. Родитељи су јој умрли, па ју је одгајила бака. У Манили је упознала лекара Рената Герерa. Пар се убрзо венчао. Добили су и кћерку. Ипак, на зиму 1941. године, Џои је нагло почела да мршави. Била је све слабија. Појавиле су се и некакве чудне ране. Муж ју је брже-боље одвео код специјалисте, који се није двоумио. Лепра!
   Ипак, охрабривао ју је. Млада је, има тек двадесет и три године. Само, деца су подложна болести. Мораће да се одвоји од кћерке. Џои је отишла кући. Стисла је зубе, није чак ни пољубила дете за растанак пре него што ју је послала код своје баке. С мужем је почела да се бори против подмукле болести. Ипак, убрзо су уследиле неке друге борбе, ништа мање опасне.
   Свега месец дана касније, Јапанци су напали Перл Харбор. Ускоро је уследила окупација Филипина. Једног дана, на улици, јапански војници су зауставили Џои и њене четири другарице. Намере су им биле јасне. Џои, висока свега метар и по и тешка 45 килограма, није имала намеру тек тако да се преда. Кишобраном је насрнула на најкрупнијег војника и у тој гужви, с другарицама, успела да побегне. Те ноћи Џои је добила позив од жене која је присуствовала призору на улици.
  Тамо ју је сачекао незнанац. Без околишања јој је предложио да се придружи покрету отпора. Објаснио јој је да они достављају Американцима у Аустралији податке који би могли да допринесу ослобађању Филипина. Џои је то било сасвим довољно. Не може да уради нешто велико, али ако ситнице могу да помогну, њихова је.
   Одмах је добила пробни задатак. Како је живела преко пута јапанске касарне, следећа двадесет и четири сата морала је да бележи колико војника улази и излази, када, у ком смеру крећу. Исто је важило и за војна возила.

Тaјне у коси

   Следећи дан Џои је провела у вирењу кроз намакнуте завесе. Бележила је сваки покрет војника. Не само њихов број и време, већ и ситнице – да ли су били прљави, као да су се враћали са терена. Сутрадан је доставила неколико густо исписаних листова хартије. Потом је положила заклетву. Ступила је у оно што је касније назвала „мој тихи рат”. Који је потрајао три године.
   Џои је убрзо добила ново задужење. Обала је постала њен свакодневни положај. Док је шетала, трудила се да запамти положаје јапанске противавионске артиљерије. Направила је скицу и сакрила је у издубљену воћку. Потом је пуну корпу воћа понела на јавку, али ју је успут зауставио јапански војник. Џои се следила када је посегао у корпу с воћем. На срећу, зграбио је најкрупнији плод. Скица је била у једном знатно ситнијем. Од тада је Џои ретко када правила белешке на лицу места. Памтила је, па брижљиво скицирала код куће.
   Наредни задатак био је још тежи. Покрет отпора успео је да убаци Џои међу жене којима је било дозвољено да посећују логоре за заробљене Американце и Филипинце. Покушавала је да охрабри заробљенике, а добијала је и понеки важан податак од њих који су чули од стражара. Она је све то бележила и крила у траци за косу. Све док је није пресрео један сумњичави стражар. У бесу ју је повукао за косу. Џои је пала, али је чврсто стегнута трака остала на месту. На право место је стигао и извештај, неколико дана касније.

Поврће с укусом хартије

   До септембра 1944. године Американци су увелико бомбардовали Манилу. Упоришта која је Џои скицирала летела су у ваздух једно за другим. Таква тачност напада навела је Кемпаи Таи, јапанску контраобавештајну службу, на сумњу да у Манили делује опасна шпијунска група. Рације су учестале, а мучења и стрељања ухапшених припадника покрета отпора нису донела никакве резултате. Покрет је постао много организованији. Џои је срела Мануела Колајка, некадашњег универзитетског професора, сада капетана у обавештајној служби покрета отпора. Од њега је добила потребна упутства.
  У договорено време нашла се на ободу Маниле. Сачекао ју је камион. У издубљеним ђоновима нанула носила је планове одбрамбених положаја Јапанаца у главном граду, исцртане на марамицама. Камион је сатима прелазио осамдесет километара по изрованим споредним путевима. Нашли су се на планини Накарлан. Извели су је из камиона, па ју је водич повео козјом стазом. Одједном им се испречила огромна стена. Даље нису могли. Потом су зачули глас. Када је Џои одговорила на лозинку, неко јој је уперио батеријску лампу у очи.
   Стена се полако померила, па су могли да наставе. Убрзо су се нашли у сеоцету где је живело готово стотину филипинских герилаца. Џои је гледала како радио-везом шаљу податке које је донела. И то је био први пут да је изблиза видела герилце.
   Одлазила је у ту базу неколико пута. Ту је била и када су стигле вести да се Американци искрцавају на Лузону. Герилци су штампали летке на којима је писало да је слобода близу. Џои их је однела у Манилу. Заједно с неколико добровољаца шуњала се ноћу и гурала их испод врата.
   Брзо је следио нови задатак. Покрет отпора тражио је од ње да открије и исцрта јапанска складишта муниције. Једне ноћи је чула познато куцкање на вратима. Била је то шифра. Следила се када је видела човека у јапанској униформи. Овај јој је у руке тутнуо нешто што је изгледало као врећа поврћа. Само је процедио кроз зубе да је пакет за доктора Герера и нестао у тами. Џоин муж је без речи преузео пакет. Следећих дана у ваздух су летела складишта муниције које је Џои означила.

Салутирање умирућег

   Током месеци и година таквог живота Џоина болест је напредовала. Није било лекова, била је све исцрпљенија. Отварале су се нове и нове ране, имала је неподношљиве главобоље. Надала се брзом завршетку рата, како би могла да се лечи. А онда је уследио задатак, тежи и опаснији од свих.
   Почетком 1945. године професор Колајко јој је испричао да су нешто раније послали мапу јапанских положаја пред Манилом. На њој су била обележена подручја на којима нису биле посејане мине. Американци су смерали напад баш кроз те бреше. Међутим, Јапанци нису губили време, него су и та места густо минирали. Неко је морао да однесе исправљену мапу до штаба 37. дивизије у Калумпиту, шездесет и пет километара северно од Маниле.
   Свуда успут водиле су се борбе. Јапанци су надзирали сваки пут и стазицу. Сваки пролазник и путник био је претресен, а сваки сумњивац стрељан без превише питања. Ниједно возило није могло да прође. Можда би могла жена, ако је довољно сналажљива. Питање је остало у ваздуху. Џои је без премишљања одговорила:
   – Само ми реците куда да идем.
  Испрва се кретала ноћу. Избегавала је патроле, крила се по јарковима. Дању је покушавала да се одмори, али ју је умор полако савладавао. Када је друге ноћи умало улетела у јапанско митраљеско гнездо, одлучила је да промени план. Кренула је по дану. И одмах ју је пресрео јапански официр. Када јој се приближио, мапа сакривена под кошуљом готово ју је пекла. Јапанац се зауставио неколико корака од ње. Загледао јој је лице. Црвене мрље су га навеле да је гледа са страхом. Махнуо јој је да брзо прође. Тада је Џои схватила да има неку врсту пропуснице. Ужасне пропуснице али, што је најважније, врло делотворне.
   И одлучила је да је користи. Четири дана по поласку стигла је до штаба. Када је испоручила мапе, срушила се, потпуно исцрпљена. Није имала снаге ни да поједе понуђене палачинке и кафу, иако је годинама маштала о таквој храни.
   Чим се колико-толико опоравила, уследио је повратак. Поново пешице. Пут ју је водио кроз подручја тешких борби. Американци су били у предграђима Маниле. Водила се борба за сваку улицу и кућу. Џои се пробијала кроз положаје који су стално прелазили из руке у руку, како год је знала и умела. Избегавала је експлозије граната и куршуме снајпериста. Сакрила се иза америчког тенка, који је недуго затим одлетео у ваздух. Ово ју је готово убило. Ипак, наставила је.
   Неколико дана касније, град је био слободан. Џои је сазнала да је Мануел Колајко тешко рањен током завршних борби и похитала је у болницу да га види. Умирао је. Ипак је смогао снаге да се придигне у кревету и салутира јој:
   – Одлично си то урадила!

Борба после рата

   Џои се тада посветила неговању рањеника. Ипак, стање јој се толико погоршало да су је упутили у карантин далеко изван града. Тамо је затекла рушевне колибе, пацијенте готово без хране и основних хигијенских потрепштина. Ово је пре било место на које су их слали да проведу последње недеље и месеце него права болница.
   Џои је некако успела да дође до представника америчке војске. Обратила им се за помоћ. Болница је убрзо оспособљена. Саграђене су нове зграде, лабораторија, операционе сале, стигли су лекари и остало особље. Поврх свега, и лекови. Џои је пребачена у Карвил, САД, где се тада налазила једна од најбољих болница за лепрозне. Особље и пацијенти су је дочекали аплаузима и цвећем.
    За заслуге у рату одликована је америчком Медаљом слободе са сребрном палмом, највишим одликовањем које цивил може да добије у рату. А своју борбу за права лепрозних наставила је до краја живота. Њен други „тихи рат” трајао је све до 1996. године.