За читање и уживање - Стивен Ликок

ИСТИНА У БЕСЕДНИСТВУ или ШТА БИ НАШИ ГОВОРНИЦИ ТРЕБАЛО ДА ГОВОРЕ

1.   Истинит говор који изражава праве мисли угледног госта на банкету поводом педесетогодишњице овог или оног удружења.

   Господине председавајући, господо, ако ишта мрзим више од ичег другог, онда је то изаћи из куће по овако хладној ноћи да бих појео вечеру од дванаест јела знајући да ћу поврх ње још и морати да одржим говор. Господо, ја сам пун до врха. То вам је чиста и проста истина. Кад смо завршили с рибом, могао сам отићи кући задовољан. Стварно. Ја обично толико и једем. А кад смо завршили са свом осталом храном, просто сам малаксао, и тако се осећам и сад. И више од тога. Податак да морам одржати говор у коме ћу честитати вашем удружењу поводом његове педесетогодишњице прогањао ме је и кињио током целог обеда.
    Ако ћемо право, ја нисам онај спремни и бриљантни говорник за каквог ме држите. То је чист мит. Да можете видети очајничке домаће сцене које се у мојој породици одигравају сваки пут кад припремам говор, били бисте начисто с тим.
   Поћи ћу корак даље и бићу врло искрен према вама. Како је ово удружење преживело педесет година, не знам. Ако су све ваше вечере овакве, нека вам је Бог на помоћи. Уосталом, моја представа о томе шта је ваше удружење и чиме се бави крајње је магловита. Данас поподне покушао сам да дођем до вашег статута, али нисам успео. Познајући нека лица око овог стола, сигуран сам да за чланство у овом друштву постоје добри пословни разлози. Запамтите моје речи: то се врти око пара, иначе неки међу вама не би били овде.
    Наравно, одлично схватам да председник и званичници који седе овде поред мене долазе овамо једино из самољубља. То је, господо, мање-више њихов калибар. То сам схватио слушајући шта говоре током банкета. Не желим да будем опор, али истина је да су они ситни људи и да им ласка седети овде са две-три плаве трачице удевене у ревер. Но, што се мене тиче, с тим сам завршио. Проћи ће још педесет година, дај боже, пре но што се овај догађај понови. Надам се, усрдно се надам, да ћу тада бити безбедан под земљом.

2. Говор који би гувернер савезне државе требало да одржи посетивши јесењу изложбу пољопривредног удружења.

    Е па, господо, опет је дошло време да се одржи овај Годишњи сајам Удружења за пољопривреду Тутумрачког среза. Могу вам отворено рећи да ми је, од свих непријатних задужења која ми западају у део као гувернеру ове савезне државе, посета вашем Сајму најтежа.
    Хоћу да вам, господо, сада и овде кажем да о пољопривреди не знам – и не желим да знам – ништа. Моји су родитељи били довољно богати да ме рационално одгаје у граду. Да бих ишао у гимназију, нисам био принуђен да обављам домаће послове као што се неки од присутних хвале да су морали. Једино се чудим што су до ње уопште и доспели. На њима се то нимало не види.
    Данас поподне, господо, провели сте ме кроз целу своју изложбу стоке. Прошао сам поред, и кроз, готово четврт миље свиња. Које ли оно сорте беху? Темвертске? Беркширске? Не сећам се. Али све што могу рећи, господо, јесте: фуј! Само толико. Неки међу вама разумеће ме одмах. Та реч сумира све моје мишљење о вашем Сајму пољопривреде, и толико о њему.
    Не; дозволите ми да се коригујем. Постоји само један део ваше изложбе који је наишао на моје срдачно одобравање. Били сте љубазни да ме проведете кроз онај сегмент ваше изложбе назван „Успутни предах”. Допустите да вам кажем, господо, да у њему има више стварне вредности него у свем осталом делу Сајма. Ви сте се извинили, ако се добро сећам, што сте ме одвели под велики шатор са сиријским плесачицама. О, господо, верујте ми да нисте имали зашто. Сирија је земља према којој осећам најдубље поштовање. Једног дана ћу тамо отићи на одмор. И верујте ми, господо, кад одем – а ово наглашавам најјаче што могу – нећу хтети да ме прати онај скуп тупоглаваца који чине званичници вашег Пољопривредног удружења.
    А сада, господо, пошто сам по претходном договом управо добио лажан телеграм који ме позива натраг у главни град наше савезне државе, морам сместа да напустим овај банкет. Још једну реч на крају: да сам знао онако јасно како то сада знам какав је осећај попити пола ведра слатког јабуковца, свакако вам не бих дошао.

3. Истинит говор локалног политичара друштву сифражеткиња

   Моје даме, убеђен сам озбиљно, из дна душе, да сте ви кокошке. Реч „кокошке” употребљавам промишљено, и стојим иза сваког њеног слова. Хоћу да пред овим скупом одговорно изјавим да се снажно и непомерљиво противим женском праву гласа догод га не добијете. Тада ћу га подржати. Разлози мог противљења женском праву гласа такви су да их ви не бисте разумеле. Но, сви их мушкарци – сем оне неколицине коју видим на овом скупу – инстинктивно разумевају.
   Међутим, пошто, захваљујући свој оној буци коју дижете, ипак можете успети да добијете право гласа, помислио сам да би било најбоље одазвати се вашем позиву. Такође, признајем драге воље, хтео сам да видим на шта личите.

Стивен Ликок (1869–1944) био је канадски писац, хумориста, учитељ и политичар. Његове најчитаније збирке кратких прича јесу „Књижевни пропусти” (1910), „Бесмислене приче” (1911) и „Сунчани цртежи малог града” (1912). У Онтарију се сваке године додељује по њему названа медаља за најбоље хумористичко књижевно дело објављено у Канади.

    У овој сам се другој ствари разочарао. Мени се свиђају жене кудикамо пуније од вас. И згодније. Гледајући по овом скупу, видим понеку која и није тако лоша, али само понеку. Али моје снажно лично опредељење јесте и остаје у корист жене која уме да кува, крпи, говори кад јој допустим и показује онакво дивљење на какво сам навикао.
    Допустите ми, међутим, да у закључку кажем да сам с вашим покретом сагласан у овој мери: ако икад добијете право гласа – а сви знаци говоре да хоћете, однео вас враг – онда хоћу да све до једне гласате за мене.

С енглеског превео Влада Стојиљковић