Живот и прикљученија Уроша Предића

И СЛИКЕ СУ ХРАНЕ ВРЕДНЕ

Пишући своју „Аутобиографију” средином четрдесетих година прошлог века, наш чувени сликар имао је на уму народну пословицу „Чини добро – не кај се, чини зло – надај се”.

Ако је неко од уметника из наше прошлости словио за праведног и савесног човека, онда је то свакако Урош Предић (1857–1953). Нажалост, и моралним људима понекад се догоди неправда, али они су увек такве „стеле и праћке судбе обесне” подносили достојанствено и без жеље да о томе много причају, а још мање да на исту неправду, далеко било, неправдом и узврате.
    „Радио сам доста и увек савесно и имам сатисфакцију да сам извршио своју дужност”. Те 1939. године, кад је Предић извештачу листа Правда саопштио ове речи, једном другом новинару, Звонимиру Кујунџићу из Београдских оптинских новина, истовремено је нашироко износио своје мисли и запажања не само о уметности него и о животу. На питање о односу уметника и критике, Предић је посведочио да и „најпоштенија критика мора се једном неком замерити, јер су ствараоци јако осетљиви и воле своја дела као што родитељи воле своју децу. Уистину, добре ствари хвале се саме; њима покуда једностране критике не може да науди, а наша трезвена публика не подлеже лако сугестији и више верује себи […]. Само снобови купују оно што им мода сервира”.
    Такође је истакао да његова клијентела нису нови богаташи, већ углавном средњи сталеж, чиновници и трговци, закључивши: „Ми се лепо разумемо и слажемо”.

Све што је овај великан наше уметности имао да каже о тим обичним људима, интелектуалцима, искреним поштоваоцима његовог сликарства, који су и поручивали од њега портрет или понеку славску икону, рекао је јасно и истинито. Занимљиву чињеницу открио је и у једном писму које се чува у приватном власништву: „Интелектуалцима стављам увек најниже цене; но и највише моје цене нису претеране када се узме у обзир каквоћа израде, и да нажалост моји најнижи хонорари могу некоме бити превелики.”
    У „Аутобиографији” помиње да је још средином осамдесетих година 19. века добио понуду од смедеревске општине да изради скице за нов црквени иконостас. Намеравао је да од новца за тај велики и захтеван посао отпутује за Италију, за којом је још као студент чезнуо. Скице је урадио, али усред рата са Бугарском, који се несрећно завршио, сав новац намењен цркви и иконстасу потрошен је на негу рањених и пострадалих, тако да су Предићеве наде да види Италију остале пусте.

На другом месту у „Аутобиографији” каже да је свој први пејзаж „Врбе на Тамишу” из 1880. године дуго чувао код себе, све до времена немачке окупације у Другом светском рату. Тада је група београдских сликара који су приређивали редовну јесењу изложбу у павиљону „Цвијета Зузорић” дошла у Предићев атеље и упорним захтевима, готово на силу, добила од њега овај мали пејзаж за изложбу. Без обзира што је Предић том приликом изричито нагласио да је та слика једна од њему најдражих и да није на продају, на крају је без његовог одобрења продата тадашњем председнику општине, да би јој се након рата изгубио сваки траг. Сликар до краја живота није сазнао где се она налази.

Исту судбину доживео је и други његов пејзаж „Јесење предвечерје са мог балкона”, који је такође продат мимо сликареве воље. Међутим, у овом случају је понижење за уметника било утолико веће што су му приређивачи уместо новца понудили разне намирнице којих под окупацијом није било или се до њих тешко долазило – попут шећера, млека, горива...
   Стари сликар је на крају остао и без свог дела и без обећаних намирница.
   Савестан у раду, Предић је спремно и ревносно забележио појединости ових превара. Тако је навео још једну у низу. Наиме, сарадници Музеја у Бечкереку (данашњи Зрењанин) 1944. године посетили су га у београдском атељеу – у данашњој Светогорској улици број 27 – и том приликом замолили га да им уступи копију познате слике „Банатски сељаци пред адвокатовим вратима” из 1886. године, коју је Предић био поклонио Удружењу Војвођана. Сликар је ово дело у детаљ поновио 1938. године  и чувао га све до посете музејске делегације (све их је поименце навео: доктор Прагер, директор, Лаза Николић и Грбић, чланови).
    Како ни тада нису имали новца, обећали су да ће му се одужити намирницама, а Предић је и овог пута поверовао и предао слику.
    Нажалост, према оној горкој изреци „обећање – лудом радовање”, ни овог пута велики уметник није добио ништа, али је у свом животопису све пажљиво описао, тек толико да се не заборави. Симболично, прича о мукама банатских сељака са законима и адвокатима са спорне слике, коју посетиоци Народног музеја у Зрењанину могу да виде на његовој поставци, надовезује се на речене примере неправде учињене према једном поштеном, скромном и културном човеку, великом уметнику, који је чак и у дубокој старости веровао у снагу дате речи.