За читање и уживање - Дејан Стојиљковић

БЕЗ НАСЛОВА

Златко Томичић чита примерак Дуге. Још увек је у неверици. На 20. страни часописа је фотографија његовог пријатеља Бранка Миљковића, у оделу, са наочарима за сунце од чијих крупних окана му се не виде очи. У наднаслову пише: Писмо песника БРАНКА МИЉКОВИЋА редакцији Дуге.

Испод њега је наслов: ОДРИЧЕМ СЕ СВОЈИХ ПЕСАМА.

Затим следи текст:

Пре свега захваљујем се Дуги и мом пријатељу Бранку Радичевићу, који ми омогућује да на овим страницама огласим оно што би остали сматрали, можда сматрали, за чисту лудост, душевну поремећеност, или што је још горе, лажну мегаломанску скромност и лицемерје, глуму, неискреност итд., итд… Желим да се зна да сам ја рашчистио са оним што сам нашкрабао за ово неколико година. Одричем се:

1) Књиге Узалуд је будим

2) Збирке Порекло наде

3) Збирке Ватра и ништа (жао ми је што нисам у стању да вратим награду)

4) Заједничке збирке Смрћу против смрти.

Двојица песника се знају дуго, упознали су се у Београду у време када су обојица дошли да студирају и отад њихово дружење интензивно траје, између осталог и кроз преписку у којој су се један другом обраћали са „мој српски брате” и „мој хрватски брате” и дуге разговоре какав је био овај у Казалишној кавани, где, попут завереника решених да свргну краља или умру то покушвајући, седе за столом у углу, а несигурна, титрава светлост обасјава њихова лица као да су на Каравађовим сликама.

Бранко је те вечери мало блеђи и са подочњацима испод очију, није ни такао своју кувану ракију и, пре него што је Златку пружио примерак Дуге у коме је свету обзнанио да његове песме више нису његове, рекао му је такође да покушава да се одрекне пића. Златко Томичић се само лако осмехнуо на то, свестан да је демон са којим се његов друг бори, ево, већ годинама, исти онај демон који прогони многе уметнике, било да су они сликари, песници, глумци, и да је то једна ћудљива и упорна звер. Чак му је у неком од ранијих разговора напоменуо да је алкохолизам нека врста метафизичке жеђи, на шта је Бранко само одмахнуо руком и рекао му да филозофирање препусти њему јер му је то струка.

„А, шта ћеш... Био сам пијан”, по ко зна који пут је Бранко налазио исто оправдање. „Кад сам се отрезнио, звао сам Радичевића у Београд да повуче то. Али било је доцкан. Број је већ отишао у штампу.”

„И шта сад?”, упита Томичић.

„Ништа... Да ли стварно мислиш да неко може да се одрекне својих песама?”

„Не може?”

„Наравно да не може. Како да се одрекнеш нечег што ти не припада?”

„Наша дела нису наша?”

„Нису.”

„Занимљива теорија.”

Бранко припали цигарету и стресе се од неке унутрашње хладноће, као да се управо напио ледене воде из Мандушиног зденца.

„Понекад мислим о том мом песничком дару као о учауреном уљезу настањеном у мојој лобањи.”

„То је... овај... врло морбидно размишљање, стари мој.”

„Не. Није, Златко. Дар, таленат... То је истовремено благослов и проклетство. На теби је да одлучиш шта ће да превагне. А опет, нико те никад није питао да ли га желиш?”

„Таленат?”

„Да. Песник се рађа, добри мој... А нико га не пита да ли жели то да буде. Мој отац је одувек желео да будем машиновођа или чиновник, он све ово моје бављење књижевношћу не разуме. А право да ти кажем, понекад не разумем ни ја. Тако, с времена на време затичем себе како завидим обичним људима. Поштару који ми је доносио пакете од куће, очевом пријатељу кондуктеру што нема пола шаке, неписменом, простодушном Личанину што чисти ходнике на факултету. Знаш, Златко, они уопште нису свесни колико су срећни што у себи не носе тај усуд, то проклетство...”

Бранко помало сетним погледом осмотри Трг Републике, који је био покривен снегом са друге стране прозора, очи му чудно засијаше, па настави:

„Проживеће своје животе без спознаје колико је оно чему се дивимо истовремено страшно... Никада неће видети другу страну. А ја сам је видео, Златко, видео сам је...”

„Шта си видео?”

Бранко угаси цигарету у пепељари пред собом, па га погледа право у очи.

„И видех псе који су гризли земљу, видех грешнике како их витла зли ветар. Небо што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту... Видех слепе воде Стикса и блато мржње, видех град у пламену и жене чије су руке змије, видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се никада нису родили. Видех. Видех. Видех и чух... И заплаках.”

Златко Томичић осети како му низ кичму лизну студени талас језе иако није био први пут да чује ове Бранкове стихове.

„Како не разумеш, добри мој”, настави Бранко. „Све те речи у мојој глави... Оне морају да изађу напоље. Јер иначе почињу да ме убијају изнутра. А речи... Речи су оштре ствари, као ножеви. И ако их не проспем на папир, оне се окрећу против мене и онда... Онда хоће саме да... Да просеку свој пут кроз мене, да ме повреде... Чини ми се, понекад, када пишем као да повраћам жилете. Сваки мој стих, Златко, исписан је крвљу. Кажу да сам хиперпродуктиван, да сам скрибоман... Кад би само могли да знају како сам буквално...”

Бранко Миљковић обори главу и као да се обраћа самом себи, рече:

„Искрварио сваку своју песму.”

* * *

Кућа Савке Дабчевић Кучар у Загребу налази се у Бјанкинијевој 11, у њој је омања собица за издавање коју углавном узимају студенти или самци са скромним платама. Бранка Миљковића је подсећала на његову собу на Душановцу коју му је изградио отац, имала је у себи довољно простора да прими замашну библиотеку и доста ситница које су му значиле. Те ноћи, након што се опростио са Златком, сео је за радни сто и замишљено гледао у писаћу машину. Испод грамофонске игле је био Чајковски, у машину је био увучен комад хартије, а у ваздуху су се осећали мириси дувана и наранџине коре коју је поређао преко мале каљеве пећи. Напољу је било мрачно и хладно, голе гране дрвећа куцкале су својим дугим и танким прстима по окну прозора. Погледао је прво у своје шаке, као да су мапе света, онда дубоко удахнуо и кренуо да куца. Није испрва знао о чему се ради, да ли пише писмо, есеј или песму, али му то није било ни важно; слова су, као и увек, почела да клизе испод његових прстију и формирају речи, а речи су затим, попут војника који одбијају послушност, стварале неко ново бојно поље на белини хартије, као да хоће да убију једна другу.

За мене и тебе, драги Златко

За живота урезах у свој камен ово биље и звезде без ноћи.

Ко може да изгази мој врт.

Усекох и птице у камен звездовит. Погибох од птица.

Ко у сну спава тај не сања. Падох.

Земља паде на мене. Падосмо једно на друго помирени.

Брате, позајмљујем ти име; оно ми више не треба.

Бранко застаде на трен, замишљен над листом хартије, а онда написа последњи стих.

Уби ме прејака реч...

Одломак из књиге
„Звезда над празнином”,
у издању „Лагуне”