Како смо освајали (бели) свет

БЕРЛИН ЈЕ НАШ

Хусарски пукови, махом попуњени Србима из руских насеобина, ретко виђеном храброшћу и пожртвовањем, имали су важну улогу у Седмогодишњем рату

Од 1756. године беснео је још један од многобројних ратова, касније назван Седмогодишњим. С једне стране биле су Пруска, Велика Британија и Португалија, док је насупрот њима направљен велики савез Аустрије, Француске, Русије, Шведске, Шпаније и Саксоније. Док су се на европским бојиштима сукобљавале махом Аустрија, коју је помагала Русија, и Пруска, ратујући око Шлеске – на мору и у колонијама за превласт су ратовале Британија и Француска.
   Међу војскама разнородног састава истицала се руска. Била је то једна од најшаренијих армија на свету, како по војничким родовима и чиновима, тако и по старости. Сведоци су забележили да уочи битке пред постројену војску прођу свештеници, благослове и, уз псалме и кађења, пронесу заставе, крстове и чудотворне иконе. Војник се уредно исповедао, причешћивао, понекад и легао да одспава, а потом одлазио да гине. Кад је после једне од првих битака у рату, где се посебно истакла једна јединица гренадира, маршал Руманзов прошао дуж трупа, одајући им почаст, из строја је одјекивало:
    „Чему се чудиш? Кад смо ми па били другачији?”
   Пруски краљ Фридрих II слао је многе шпијуне да дознају снагу руске војске. Ови су у извештајима готово редовно кудили руску коњицу, нарочито у поређењу с пруском. Подсмевали су се необученим мужичким џиновима који су јахали готово изгладнеле коњиће. Ипак, ту и тамо се у извештајима наводила и нередовна коњица, која је била сасвим друга прича. Ту је сваки војник имао по два коња, од којих је један само носио опрему, а по повратку с похода плен. Ту су се рачунали и хусари. А хусарске пукове махом су чинили Срби.

Текелија на челу

   Ови ратници потицали су из војних колонија на југу царства, које су служиле као брана татарским нападима. Пукови, који су бројали од четири до пет хиљада људи, регрутовани су из ових насеобина, а носили су имена Србија, Нова Србија и Славосрбија. Шпијуни су посебно наводили да су хусари много надмоћнији од редовне руске коњице и истицали њихово изванредно устројство. Требало је набавити коње, наоружати се, издржавати се, све о „свом руву и круву” – уз плату од 120 рубаља годишње и нешто ратног плена .
   Ипак, своје ватрено крштење нису могли да оцене као успешно. У бици код Грос Јегерсдорфа, августа 1757. године, сударили су се с пруском коњицом. Српски пукови повукли су се готово без пружања отпора. Онда се неко досетио да такве јединице знатно боље могу да се употребе у „малом рату”. Хусарски одреди ступали су као претходница војске, упадали у непријатељску позадину и сејали страх. У томе су учествовали равноправно с козацима, па је по Пруској убрзо завладао страх на сâм помен хусара.
   Основани су летећи одреди, чији је командант постао Петар Текелија. Он је у бици код Грос Јегерсдорфа тешко рањен у главу. Наиме, један пруски драгон је тешком сабљом Текелији расцепио главу све до линије обрва. Неким чудом остао је жив, чак и после лекарске помоћи, кад су му главу спојили и стегли гвозденим обручем. Војску није напустио ни тада, већ се одмах по опоравку посветио ратовању с летећим одредом.
   Српски хусари учествовали су и у великој бици код Палцига, 23. јула 1759. године. Раме уз раме с Русима, борили су се по барама, потоцима, преко мостова и поред воденица, гинули од ђулади великих топова у крвавом шипражју. Кланица је била таква да често нису имали када ни пиштоље да испразне, већ су секли огромним сабљама – и тако од три часа ујутру до осам увече. Огроман број Пруса је заробљен, уз мноштво мртвих. Била је то битка која је Русима и, последично, Србима дала крила.
    Следила је битка за битком, уз мање или више успеха. А онда је неко схватио да је Фридрих II, заузет походом у Шлеску, своју престоницу оставио готово небрањену.

Изненадни марш

   Средином септембра 1760. године, без труба и добоша, армије руских војсковођа Чернишева и Тотлебена кренуле су ка Берлину. Да нико не би докучио куд су намерили, нису се кретали путевима који воде право ка Берлину. Пред Тотлебеновом армијом испредњачио је летећи Текелијин одред. Хусари су се сукобљавали с мањим пруским одредима, нападали везе и путеве снабдевања. Тотлебен је хитао за њим, пребацивао је пешадију колима.
   Већ 2. октобра био је на домак Берлина. У Вустерхаузену је дознао да је берлински гарнизон, под командом генерала Рошова, имао само три пешадијска батаљона и два хусарска ескадрона. Био је то мали залогај. Али, у помоћ Берлину хитали су из Торгауа, а са севера јединице принца од Виртенберга. Тотлебен није могао да приушти оклевање, већ је дојавио Чернишеву да му чува леђа док он осваја град.
   Град је у војном погледу био готово отворен. Није било много препрека. Генерал Рошов био је свестан да ће тешко успети да одбрани град са свега хиљаду и двеста војника. Да све буде горе, у граду је било и мноштво руских, француских и шведских заробљеника. Рошов је махнито зидао препреке, зидине и сваки час слао гласнике по помоћ. Богати становници увелико су бежали ка Хамбургу и Магденбургу. А онда су стигли гласници с вестима да се приближава пруска помоћ.
    Берлинцима се повратила вера. Један трговац предложио је да се становништво удружи, макар они који су остали у граду, како би принели окрепљење ослободиоцима. Накупило се намирница. Кад су изасланици кренули пред оно за шта су мислили да су пруске трупе, горко су се разочарали. Налетели су право на Текелијин летећи одред. Овај је показао милост, па их није ставио под сабље, већ их је заробио. Потом је наставио у берлинско предграђе Шпандау. Његова слава стигла је пре њега, пошто се ондашњи мали гарнизон сместа предао.

Удри и бежи!

   Тотлебен је разматрао шта му је чинити. Стизале су вести да су пруска појачања близу. Другог дана опсаде у Потсдам је упутио Текелијин одред, који је тамо уништио војна спремишта и поробио посаде. Хусари су се вратили с резервним коњима претрпаним пленом. Тотлебен је истог дана у град послао парламентарце с предлогом за предају. Вратили су се необављена посла. Рошов је сматрао да им брзо стиже појачање и да ће град дотад издржати.
  Руси су на то одговорили бомбардовањем. Кад се дим разишао, схватили су да, због малог калибра топова, нису нанели велику штету, па су појачали паљбу. По заласку сунца видео се одсјај ватре. Гореле су куће у граду. Сутрадан, Тотлебен је дознао да је у град стигао принц од Виртенберга, са шест хиљада војника. Снаге су се изједначиле, па је повукао војску у село Кепеник. Испред града остали су само козаци и Текелијин одред који се чаркао с Прусима, упадао у њихов логор изван града, колико да не забораве да су готово под опсадом.
   За то време Тотлебен је с другим хусарским пуком напао претходницу друге колоне која је стизала у помоћ Берлину. Успорио их је, а потом послао Текелијине хусаре да узнемиравају главнину колоне. Овима није требало два пута да се нареди. Чим би се Пруси опоравили од једног напада, уследио би следећи, на другој страни, а потом на само чело колоне. Хусари су излетали из густиша, секли кога би дохватили и нестајали као да их није ни било. За собом су остављали лешеве и попаљена кола.
   Тотлебену је за то време стигло аустријско појачање, али се одмах споречакао с њиховим командантомзбог страха да ће му овај преотети славу освајача Берлина. Зато је пожурио и поново послао парламентарце у град. Предаја је поново одбијена. Ово као да је изнервирало руског војсковођу, па је наредио да се на град испали још неколико плотуна.

Изневерена обећања

   Ова паљба као да је Берлинце дозвала памети. Око четири сата ујутру на градским капијама појавили су се парламентарци с белом заставом. Док су они преговарали, пруска војска је у тајности напустила град. У пет часова изјутра потписана је капитулација.
   За казну, Тотлебен је од Берлинаца тражио четири милиона талира. Потом је показао милост и спустио на милион и по, али да се исплата јамчи таоцима. Готово трећину је предвидео као награду војницима. Обећао је поредак, ред и трговину, као и да у граду неће коначити нередовне трупе, међу које су се рачунали и српски хусари, чега се становништво изгледа највише плашило.
   Како је Тотлебен водио преговоре о предаји у тајности од Аустријанаца, убрзо је избила свађа. Аустријанци су чак с једне капије отерали Русе, па су, не признајући капитулацију, трупе увели у град.
   Сви су кривили Тотлебена за преблаго понашање према Берлинцима. Свакодневно су по улицама избијали сукоби између Аустријанаца и Руса. Берлин се одједном напунио козацима, српским хусарима и разним аустријским трупама које су усред дана улазиле у варош, крале, робиле, рањавале. Ако би се неки Берлинац по сумраку затекао на улици, могао је да буде сигуран да ће га опљачкати до голе коже. Тотлебен је наредио да се заштити становништво, те да ће сваки сличан подухват убудуће бити најстроже кажњен.

***

   Да је ово и те како имало учинка, говори чињеница како је прошао Шарлотенбург, удаљен од Берлина свега неколико километара. Тамо су Саксонци разорили све што су нашли у краљевом дворцу, док су Аустријанци похарали краљеве коњушнице. Берлин је страдао много мање, после Тотлебенове наредбе и протеривања аустријских трупа. Један официр, који је украо сто талира из неке куће, провео је два дана везан за топ. Често се наводи и да су многе младе Берлинке заљубиле у припаднике српских хусарских пукова.
   Руси су се у граду задржали свега неколико дана. На сам глас о паду града, Фридрих II покренуо је највећи део својих снага и усиљеним маршем напредовао ка Берлину. Тотлебен је проценио да неће успети да се одржи, те је подигао војску и придружио се руској главнини код Франкфурта. Српски хусари наставили су борбу, да би се по окончању рата, 1763. године, вратили у своје насеобине. До следећег рата.