Свака слика има причу

„АТИНСКА ШКОЛА” МЛАДЕНА ЈОСИЋА

Овај сликар изузетне даровитости остао је мање познат широј јавности. Одлуком да напусти земљу педесетих година прошлог века ускратио нам је многе своје слике. Ипак, оставио нам је једно ремек-дело.

Пријатно летње поподне измамило је бројне шетаче на градске улице, паркове, приобаља и учинило да за тренутак забораве на страхоте и сурову стварност коју им је донео рат. Тог поподнева неким чудом није било оних војних патрола по граду, те се по улицама могао чути смех и галама деце која трче по калемегданском парку.
   На путу ка „Брегу за размишљање”, како су овај најстарији део Београда назвали Турци у давно време, налазила се још једна оаза у којој се окупљао један други свет, жељан колико мира и спокоја, толико и дружења и учења о књижевности, филозофији и највише о уметности.
    Испоставиће се да је та оаза, тачније школа цртања и сликања, била право уточиште од бесмисла рата, а за неке и спас од сигурне смрти...

               *
   У богатој биографији једног од најзначајнијих српских сликара прошлог века Младена Јосића, рођеног у Бечеју 1897. године, поред општих места о школовању, усавршавању и свега што обично потпада под животопис једног уметника, наилазимо на податак да је Јосић 1937. године приредио течај цртања и сликања при Коларчевом народном универзитету.
   Нарасле потребе за уметничким образовањем у ондашњој престоници није могла да задовољи државна Уметничка школа. Јосићеву одлуку да покрене сопствену школу добрим делом је подстакло лично незадовољство што је на конкурсу за редовног професора на тек основаној Академији ликовних уметности био одбијен. Он узима ствар у своје руке и покреће курс који води у просторијама на највишем спрату зграде Коларчеве задужбине, где су се иначе налазили уметнички атељеи (између осталих, и онај Бете Вукановић).
   У почетку је течај био општеобразовног усмерења и прилично шаролик. Похађала су га и деца и људи у зрелим годинама. С временом је попримио облик озбиљне уметничке школе, што ће и постати 1942. године – под називом Уметничка школа „Јосић”. Због отежаног живота и ограниченог кретања под окупацијом, школа је морала привремено да се пресели из Коларчеве задужбине у властиту кућу Младена Јосића на Топчидерском брду, завршену годину пред почетак рата. У тој кући, истовремено и атељеу и школи, створено је ново окружење у којем се, насупрот злу и смрти, стварала лепота и живот.

*

    Поред самог Јосића, који је предавао сликање и водио школу, наставу су држали сликари Јован Бијелић и Зора Петровић; цртање Светислав Страла, Светолик Лукић и Фрањо Радочај; историју уметности Винко Витезица; археологију Миодраг Грбић, док је анатомију предавао Станислав Букуров.
   Школарина је за тадашње прилике била врло висока, те су часове у почетку похађала деца из богатијих породица, док је за сиромашне и даровите ђаке похађање било бесплатно. У Јосићевој школи уточиште су нашли многи младићи избегли из Босне и Хрватске, који можда нису били нарочито даровити, али којима су печатиране школске потврде на меморандуму биле спас од прогона.

                                  СТИЦАЊЕ СЛИКАРСКЕ ВЕШТИНЕ
   Младен Јосић започиње школовање на Уметничко-занатској школи у Београду 1913. године, али га прекида због Првог светског рата. Од 1919. године наставља на Уметничкој школи у Београду у класи проф. Милана Миловановића и Љубе Ивановића. Убрзо по стицању дипломе 1921. године одлази у Париз, где учи на академији Гранд Шомјер и у атељеу Антоана Бурдела. Од 1927. године настањује се у Београду, у којем ће живети и радити као слободан уметник до 1955. године. Покренуо је Течај за цртање и сликање при Коларчевом народном универзитету 1937. године, који пет лета касније прераста у уметничку школу.
   Поред сликарства, бавио се илустрацијом и сценографијом, претежно за Народно позориште, као и израдом нацрта за новчанице Краљевине Југославије 1939/40. године. Самостално је излагао 1923. године у Основној школи „Краљ Петар I” код Саборне цркве, потом у павиљону „Цвијета Зузорић” 1936. и 1952. године, док му је ретроспектива приређена 1997. године у Народном музеју у Београду. Његова дела се, осим у многим приватним збиркама у земљи и иностранству, чувају у Народном музеју, Музеју савремене уметности, Музеју града Београда и Галерији Матице српске у Новом Саду.

   Дугачак је списак познатих имена наше уметности која су прве поуке стекла управо у школи Младена Јосића: сликари Бошко Карановић, Младен Србиновић, Александар Луковић, Стојан Ћелић, Петар Омчикус, Миодраг Протић, Богољуб Боб Јовановић, Мајда Курник, Александар Јеремић Цибе, Ксенија Дивјак, Вера Божичковић, као и вајари Војин Стојић, Олга Јеврић и Душан Џамоња.
    Била је то читава даровита генерација која је управо у тој школи започела своје уметничко образовање и која ће потом обележити српску и југословенску уметност друге половине 20. века.

*

   По ослобођењу и промени режима судбина школе Младена Јосића била је запечаћена. Не само да је званична режимска ликовна критика Јосића означила као сликара „формалисту” него су га оптужили да је, водећи школу, чак и сарађивао с окупатором.
    Зато се у тим за њега и његову породицу несигурним годинама он повлачи и ретко учествује у престоничком послератном ликовном животу – све до самосталне изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” 1952. године.
   Некада ауторитет, сликар који је изазивао поштовање међу колегама, који је као млад портретисао краља Александра и краљицу Марију, сада се знојио од треме не само пред званичном режимском критиком него и пред својим бившим ђацима. Одбаченост, разочарање и самоћа код Јосића су убрзали већ донету одлуку да прода кућу и с породицом напусти земљу. Тако је отишао у Париз 1955. и тамо остао до краја живота, 1972. године.
    Ипак, једно дело говори више од хиљаду речи о његовој школи: слика „Атеље Младена Јосића са ученицима”, настала за време рата. Без обзира на могуће нежељене реакције појединих критичара, изложио ју је у павиљону „Цвијета Зузорић” 1952. године, што је последње њено појављивање у јавности. Окружење у ком је стварао и људи које је волео забележени су на том платну, које је из непознатог разлога оставио у Београду. Није му се испунила жеља да слику још једном види пре краја.
    Један од најсрећнијих тренутака у уметниковом животу овековечен је на овој слици, која ће, надамо се, једног дана заузети почасно место на некој ретроспективној изложби њему у част.