Забавников ЗОО

ЖУТЕ МРЉЕ ПУЦКЕТАВЕ НАПАСТИ

Шта нагони бубамаре које сви волимо да преплављују околину у незамисливим ројевима?

Сваке јесени североисточне области Сједињених Америчких Држава суочавају се с најездом бубамара. Има их на хиљаде, налећу у ројевима и потпуно преплаве све на шта наиђу – од пањева и грмља по шумарцима, до намештаја и углова у викендицама и кућама усред природе.
    Очајни кућевласници после најезде бубамара не знају шта да раде. Не желе да повреде љупке бубице које сви волимо, између осталог, и зато што се верује да доносе срећу. С друге стране, незвани гости међусобно се сударају својим препознатљивим тврдим крилцима црвене боје с црним тачкицама при чему настаје пуцкетави звук. Сем тога, испуштају и непријатан мирис. А ако нека бубамара и буде убијена, за собом оставља жуту мрљу која се тешко уклања.

   Бубамаре немају жаоке и, по правилу, не нападају људе. Али, бранећи се да буду негостољубиво избачене из топлог дома који су управо нашле, оне ће да загребу по људској кожи назубљеним канџицама на врху предњих ногу, што човеку делује као убод или угриз.

Мало људи зна да то, у ствари, нису америчке или европске бубамаре какве сви знамо, већ – азијске. У питању је нарочита врста чији је латински назив Harmonia axyridis.  На први поглед не разликују се много од својих европских рођака (Coccinella septempunctata) – и оне имају полулоптасто тело и тврда спољашња крилца. Међутим, ова врста нема само црвену спољашњост, већ се боје крећу од наранџасте и жуте, до окер и боје ћилибара. Поред тога, имају знатно више црних тачкица, а неке немају ниједну.
  Вишебојне азијске бубамаре, како гласи пун научни назив ове врсте, доспеле су у САД пре петнаестак година. Увезла их је Савезна шумарска управа како би сузбила штеточине које су нападале пољопривредне усеве. Наиме, азијске бубамаре хране се лисним вашима, мољцима и другим малим инсектима меканих тела, па су делотворније од средстава за заштиту усева и воћњака. Поред тога, населиле су се и по шумовитим пределима бранећи дрвеће од термита и сличних напасти.
   За разлику од европских бубамара, азијске се окупљају у великим ројевима и готово преплаве стабљике, стојећи дословно једна другој на глави. Често их се толико сјати на један лист да на крају претегну, па се лист сасвим савије и све бубамаре склизну... Али, одмах се ужурбано враћају да у том метежу заузму своје место.

Присуство азијских бубамара је добродошло, али, невоља настаје у позну јесен када траже сигурно склониште где ће преспавати до пролећа (пошто њихова најезда почиње уочи Ноћи вештица, називају их још и вештичје бубамаре). Ако продру у неку кућу, убрзо врве по свим њеним угловима у ројевима од по неколико хиљада и готово их је немогуће избацити. А уз то, у толиком броју, изгледају застрашујуће – црвено-црна маса која гамиже и понаша се као засебан, целовит организам.
    Да ствар буде гора, када се негде одомаће, луче феромоне (сложене  органске спојеве) који привлаче нове ројеве, а свим каснијим генерацијама служе као препорука да је то поуздано и сигурно скровиште од зиме. Зато их кућевласници не воле. Срећом, у кући не нагризају намештај нити дрвенарију, а не остављају ни јајашца као неки други инсекти. Али, када су угрожене, кроз зглобове својих ножица испуштају жућкасту течност непријатног мириса. У науци се то назива „рефлексно крварење” – одбрамбени механизам инсеката којим донекле сузбијају нападе грабљивица.
   За сада није примећено да се нека друга животињска врста храни азијским бубамарама, што би довело до новог ланца исхране и свело њихов број на пожељну меру, бар с тачке гледишта кућевласника. Привлаче их махом светлије површине које их подсећају на кречњачке стене у постојбини. Зато се ројеви бубамара усмеравају претежно на светлије куће.

Женка бубамаре полаже гроздове жутих јајашаца на некој биљци близу колонија лисних ваши или мољаца. Кроз неколико дана, ларва се излеже и полази у потрагу за храном. Док расте, ларва четири пута одбацује спољашње слојеве. Из ње настаје бубамара, која је влажна и има златаст сјај. У том добу изузетно је рањива јер је потребно време да јој се заштитни оклоп стврдне. Како се бубица суши, тако боја њених крилаца постаје све јаснија и коначна.
   Бубамара има шест ножица са назубљеним канџама и лепљивим јастучићима. То јој омогућава лако и брзо кретање по унутрашњим ивицама биљке у потрази за храном. Има и два пара крила – спољашња тврда, прошарана црним тачкицама, део су егзоскелета и штите осетљиву унутрашњост, а испод њих су крила која, у ствари, служе за летење. Она су полупровидна и много дужа од спољашњих. Прошарана су крвним судовима који их „напумпавају” до пуне дужине. Када не лети, крила бубамаре су пресавијена и склоњена испод тврдих спољних крилаца. Бубамара има издужено срце са три коморе, које се протеже дуж целог тела. Крв јој је жућкаста, што значи да нема црвена крвна зрнца.

Антене су прича за себе. Опремљене су чулним органима који  откривају храну, воду, покрете и феромоне осталих бубамара. Пошто су јој антене толико важне, непрестано их чисти ножицама. Очи су јој сложене, као саће, сачињене од мноштва плочица које пружају податке о спољном свету. Ипак, научници још нису сасвим сигурни како тачно раде бубамарине очи. Једино што је извесно јесте да не распознају боје, већ само сиве нијанси.

Број: 3520 2019.
Аутор: Н. В.