Жудим да не полудим

УБИСТВЕНА КЊИЖЕВНОСТ

По објављивању романа „Јади младог Вертера” чувеног немачког писца у свету је забележен пораст самоубистава, за која се веровало да су подстакнута смрћу главног јунака.

Млади Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832) први је испаштао због Вертерове несрећне судбине. Свесно га је створио и пренео на хартију, па опет, у време када је као двадесетчетворогодишњак почео да пише роман, није размишљао о последицама које ће дело (објављено 1774. године) оставити и на њега и на многе који су са саосећањем пролазили кроз муке заљубљеног младића са страница књиге.
   Писац се покајао годинама касније, пре свега због славе коју му је роман донео, али и због тога што је, због сличности, прича привукла пажњу на Шарлоту Буф, Гетеову младалачку љубав вереницу његовог пријатеља Јохана Кристијана Кестнера, за којом је дуго чезнуо. Први роман „обележио” га је до старости. Било је читалаца и познаника који су га само по њему памтили, иако је Гете касније из корена променио погледе на књижевност, одричући се у позним годинама и романтизма и „свега што је болесно”.

Чежња за Лотом

   Описао је, једном приликом, колико је снажан утицај сопствено дело имало на њега. Чак и да му је Вертер био рођени брат кога је убио, његов осветољубиви дух не би могао да га прогања више него што је то учинио измишљени лик. Гетеа то, међутим, није спречило да преради роман за издање из 1787. године, као и  да призна да „Јади младог Вертера” могу да имају велики емотивни утицај на младе остављене љубавнике. Јер, сигурно су многи бар у неком тренутку искусили и осетили оно што и главни лик. А неки су, нажалост, после читања дела одлучили да прекрате себи муке исто као и Вертер, и изврше самоубиство...
   Укратко, у књизи из писама које шаље пријатељу сазнајемо о Вертеровим доживљајима живота уопште, о његовим унутрашњим заносима и мукама и оном најважнијем – чежњи за Лотом. Младић се заљубљује у девојку која је вереница  Алберта, што доводи до тешке драме у његовој души, до борбе између несавладивих осећања и осећаја за морал и дужности. Када други пут сретне Шарлоту – Лоту, она је већ удата жена. У тренутку када јој Вертер чита ирског песника Осијана и она постаје свесна шта се дешава у његовој души, али га ипак одбија. Друге ноћи Вертер се убија пуцњем из пиштоља.
   По објављивању романа, до тада готово непознат писац постао је славан преко ноћи, и то не само у Немачкој. Књига је убрзо преведена на француски и енглески, а у наредних 12 година појавило се бар 20 „пиратских” издања. Наполеон Бонапарта хвалио је дело као једно од највећих доприноса европској књижевности и често је са собом носио примерак.
    Убрзо се јавила нова друштвена и културолошка  појава која ће постати позната као „вертеризам”. Нарочито код младих појединаца примеђена је претерана сентименталност, пренаглашеност осећања, усвајање начина облачења и погледа на свет главног јунака. У Немачкој су могли да се купе силуетни портрети Лоте, порцелан осликан призорима из романа, као и парфем „Вертер”. По узору на јунака, почела су да се дешавају и масовна самоубиства.
   Попут Вертера, више разочараних љубавника употребило је пиштољ како би себи одузело живот. Или су бирали неки други начин. Тако је у џепу једне утопљенице пронађен Гетеов роман, на основу чега је могло да се закључи да су редови из књиге на неки начин утицали на то да себи запечати судбину. Тако су бар веровале власти. И мада није било чврстих доказа да је бројне самоубице роман подстакао на овакав корак, није могао да се занемари пораст трагичних случајева непосредно после објављивања књиге.
   Забринутост је расла из дана у дан. Без других објашњења зашто су се појединци одлучивали на овај безуман чин, у неким градовима и државама било је најлакше за све окривити младог Вертера. Због тога је роман забрањен у Лајпцигу, у Копенхагену и у Италији.

Опонашање идола

   Догађаји који су потресли јавност сматрају се првим примерима онога што је постало познато као Вертеров ефекат или Вертеров синдром, а чије су размере данас веће и немају везе са чувеним делом немачког писца. Појава је описана око два века касније, 1974. године, захваљујући истраживачу Дејвиду Филипсу који је утврдио везу између извештаја медија о самоубиствима – на насловним странама новина, у ударним вестима – и повећања броја самоубица.
   Филипс је увидео да претерана пажња коју медији поклањају овим случајевима могу да утичу, нарочито на рањиве особе, да дигну руку на себе. Међу стручњацима има оних који истичу да се „опонашање самоубиства” као појава у великој мери може избећи уколико се смањи број бомбастичних наслова, фотографија са места где се трагедија десила и сличних потресних појединости.
    Детаљни извештаји о самоубиствима, посебно уколико су приказани као нека врста романтичног или херојског чина, неретко су подстакли душевно слабе особе да се поистовете са жртвом и опонашају начин на који је себи одузела живот. Француски социолог Габријел Тарде истакао је да се чешће дешава да се људи поистовете с познатим личностима које су на овај начин завршиле, те да пажња новинара која им се поклања има много већи утицај на обичног човека него када је упитању самоубиство непознате особе.
    Више пута забележено је да су „имитатори” истог пола и узраста као и жртве о којима су сазнали из медија, а на исти корак одлучивали су се обично у наредних неколико дана или недеља. Многи су у опонашању самоубиства славне особе видели једину могућност да привуку пажњу и сажаљење породице и околине, а то је оно за чим су највише жудели током живота.

И новинари на испиту

   Као пример Вертеровог ефекта често се наводи смрт глумице Мерилин Монро 5. августа 1962. године. Као званичан узрок наведено је „акутно тровање барбитуратом”, а празне боце с лековима нађене су поред њеног кревета. Када је вест одјекнула у САД, после месец дана број самоубистава у Лос Анђелесу се удвостручио. Новинске редакције свакодневно су добијале на стотине телефонских позива људи који су молили да добију што више детаља о смрти холивудске звезде.
   Савеснији новинари и уредници, упознати са чињеницама о Вертеровом ефекту, потрудили су се да направе неку врсту водича за извештавање о самоубиствима. То је подразумевало да се сама реч не ставља у наслов, већ да се наведе у тексту, као и да се акценат ставља на тешкоће и могуће душевне невоље с којима се жртва борила. При избору фотографија и снимака с места несреће који ће бити приказани јавности  требало је показати посебну суздржљивост.
Оптужбе на рачун Гетеовог дела тако су, у савремено доба, прешле на медије. То ипак није умањило вредност „Јада младог Вертера”, чији значај, по уверењу самог писца, не зависи од тренутка у коме се појавио. Као што је неколико година пред смрт објаснио секретару Јохану Петеру Екерману, писцу књиге „Разговори с Гетеом”:
   „У сваком времену има толико неизреченог бола, толико потајног незадовољства и презасићености животом, а у човеку толико несређених односа са светом, толико сукоба његове природе с грађанским установама да би ’Вертер’  био догађај и када би се тек данас појавио”.