Живот пише драме

ПЛЕС СТРАВЕ С ПУМОМ

Животиња је намах истурила шапе и избацила канџе. Окренула се ка Лорен и спремила за напад. Успут је канџама докачила Мајкија и Лизу по лицу.

Четрдесетчетворогодишња Лорен Лич остварила је један од својих снова. У својој кући је отворила вртић. Било је то једино такво место у селу Лилует на реци Фрејзер, на југу Британске Колумбије. Иако су се познавали целог живота, родитељи нису тек тако доводили децу. Сматрали су то непотребним трошком.
   Тако је 3. јула 1991. године имала тек петоро деце у обданишту: двогодишњег Мајкија, петогодишњу Џесику, трогодишњу Алишу, четворогодишњу Нејтани и ускоро двогодишњу Лизу. Свеједно, није се бринула. Трошкови су били мали, а брига о тих пет малишана више јој је била задовољство него посао.

Тог дана су од раног јутра били напољу. Цртали су, а кад је већ угрејало, Лорен је решила да се спусте до реке и уберу неку боровницу у шуми. Пошто је склонила крш који су деца направила, свакоме је дала по шољу. Дозвала је свог немачког овчара Пала. Деца су се постројила испред куће, па су заједно кренули ка шуми.
   Лорен је ишла иза деце. Прешли су преко прашњавог путељка, потом се изгубили међу дрвећем. Угледали су боровнице. Узела је Лизу у наручје и помагала јој да бере бобице. Придружио им се и Мајки. Обрстили су први жбун и продужили ка реци. Двадесетак минута касније шоље су им биле готово пуне. Већ су били на обали, где се тло претварало у узан пешчани појас. Било је то право место да се одморе у хладовини, па да се врате кући.

Окупила је децу, не желећи да ризикује да неко одлута у шуму. Док их је заговарала, Алиша је скочила и кренула ка дрвећу. Лорен је потрчала за њом и ухватила је. Одједном је схватила да нешто није у реду. Тишина која је истог часа наступила била је неприродна. Погледала је ка осталој деци. Оно што је угледала следило јој је крв. Изнад Мајкија је стајала велика мачка и на све стране млатарала репом који је подсећао на црни бич.
   Малена Нејтани се озбиљно обраћала великој пуми као да говори обичној кућној мачки:
   „Прекини да лижеш Мајкија по лицу!”
   Лорен није могла да процени да ли је Мајки изуједан. Био је миран и тих, лежао је испод пуме. Грозничаво је размишљала шта јој је чинити. Онда је инстинктивно кренула да зграби пуму за реп, али је у последњем тренутку уместо репа ухватила врат и продрмусала је.
   Животиња је намах истурила шапе и избацила канџе. Окренула се ка Лорен и спремила за напад. Успут је канџама докачила Мајкија и Лизу по лицу. Тренутак касније нашла се на Лорен

Лорен је приметила да је пума млада, али довољно мишићава да савлада жртву три пута већу. Већ су и деца схватила да су у опасности и почела да вриште. Мајки је и даље лежао на земљи. Док је покушавала да савлада звер, Лорен је урлала:
    „Останите иза мене!”
   Зграбила је пумине предње шапе и свукла их са својих рамена. Животиња је навалила свом силином. Лорен је поклекла – сандале су јој се клизале по песку. Уложила је сваки атом снаге да се исправи и поново ослони на ноге. Осетивши да је прави тренутак, испружила је руке и зверске шапе грчевито стегла испред себе. Палчевима је стисла канџе и гурала их ка унутра.
   На тренутак се насмешила. Као да у неком успореном филму плеше с пумом. Зурила је у црвени језик и жућкасте очњаке. Пума као да је одступала на задњим ногама. Режала је и покушавала да се отргне из стиска. Лорен је поново заурлала:
   „Пал, уради нешто! Нападни!”
   Пас је био удаљен свега три метра, али није се мрдао.
   Осетила је да губи снагу – неће још дуго моћи да издржи. А ако је звер савлада, без сваке сумње побиће децу.
   Животиња је у том тренутку покушавала да се отргне из стиска на други начин. Млатила је горњим делом тела, а Лорен је осетила да ће пума успети да се измигољи. Одлучила је да још једном покуша, па шта буде.

Извила је леђа да би добила више простора. Потом се одбацила напред свом силином. Пустила је пумине шапе, а звер је полетела кроз ваздух. Пала је непосредно поред пса. Брзо се ослонила на ноге и потрчала ка шуми. Кад је вучјак видео да се велика мачка повлачи и бежи, појурио ју је. У неколико скокова, пума се нашла у подножју великог дрвета, да би се брзо успентрала на гране. Седела је на грани и гледала пса.
   Лорен је пожурила ка Мајкију. Дечак је немо лежао на песку. Лева страна лица и врата биле су му прекривене крвљу. На тренутак је одахнула јер дечак ипак дише. У шоку је, али – жив. Дограбила га је у наручје. Тек онда је схватила да јој се Лиза, потпуно крвавог лица, склупчала уз ноге.
   У десној руци је носила дечака, док се у левој шћућурила девојчица. Осталима је наредила да је прате јер морају брзо да стигну до куће. Видевши престрашене дечје погледе, схватила је да јој је глава крвава.
   Док су јурили ка кући, Лиза је плакала. Мајки је и даље ћутао. Више није могла да их носи. Спустила је Мајкија, који као да је у тренутку дошао себи. Док су трчали, непрестано их је бројала. Није смела да дозволи да било ко заостане. Пал је остао негде позади, пазећи да се пума поново не појави.

Пет минута касније били су на сигурном. Тек онда је Лорен постала свесна колико је цело тело боли. Имала је огреботине свуда по раменима, уво јој је било готово отргнуто, чело исечено канџама. Руке су јој се тресле док је звала болницу и Мајкијеве и Лизине родитеље.
   Нешто касније Мајкију су ране, иако плитке, зашили с преко четрдесет шавова. Стручњаци за дивље животиње су им рекли колико су имали среће што је пума млада. Да је у питању била животиња у пуној снази, прво би жртви смрскала главу. Лиза је такође добро прошла. Канџа ју је закачила на свега неколико центиметара од ока. И она је зарадила двадесетак шавова. Лоренине шавове нису ни бројали.
   Кад је све прошло, жена је схватила да ће тешко успети поново да покрене посао. Ко ће сада да јој повери децу? Већ сутрадан, неко је зазвонио на врата. Отворила је, а на трему су стајала сва деца осим Лизе, која је дошла неколико дана касније.
   Полиција је започела потрагу за пумом недуго по нападу. Десет дана касније звер је упала у двориште Лорениног комшије и напала пса. Комшија је изашао из куће и једним метком окончао њену убилачку каријеру.