За читање и уживање - Славомир Мрожек

НА БИВАКУ

Осећао сам се угроженим. Бојао сам се људи.
Толико сам чезнуо за осећањем безбедности да је мисао о азилу постепено постала моја опсесија. Као слободан човек, нисам у тој привилегији уживао онако како би требало. Шта сам могао да очекујем од сваког човека који ми је долазио у сусрет? Своје присуство наметали су ми сви редом, али нису одавали праве намере. Због тога се још више повећавао мој немир. С унутрашњом дрхтавицом и грчењем припремао сам се за сваки сусрет.
   Кад сам, на пример, стајао на каквом скверу и кад бих издалека видео како се приближава појава, лице које се већ развлачи у поздравни осмех, кад би се већ испружала рука у кратком тренутку, још бих гајио очајничку наду да ће се тај човек можда вратити, да ће ме оставити самог. Но, увек је долазило до сусрета, до заједништва, до прилагођавања, а над нама се дизала мрачна претња чак и ако је тога дана бивало не знам како лепо време.
Отпутовати некуд – у пустињу? Али то је још горе. Не. Зар отићи тамо где нема људи, па онда данима зурити у ишчекивању не наилази ли путем какав човек?
   Купих шатор, свакојаку опрему за логоровање и упутих се у полицијску команду. У углу стражарнице, мало даље од балустраде иза које је дању и ноћу бдео дежурни наредник, поставих бивак.
   У стражарници беше загушљиво. Под – засићен прљавштином и уљем за упијање прашине – одисао је одурним задахом. Прозор је гледао на слепи зид. Чак је и дању владао полумрак, а ноћу је гола сијалица нездрава блеска истицала на видело мрљу на мрким зидовима. Између шипки ограде што је одвајала стражарницу видео сам запрашене наредникове цокуле. Потпетица леве била је излизанија од десне. Али, осећао сам се први пут безбедно, заштићен и миран.


На улици, чак и у близини команде, чак и на степеницама, свако би могао да ме покраде, да ме удари по лицу, да ме обори. Шта вреди што бих после тога позвао полицију, чак и ако би полиција стигла на време и ухватила напасника?
   Овде сам најзад могао да предахнем. Да будем свој.
   У стражарницу су увођени људи чији би ме сам изглед на неком другом месту бацио у безуман страх. Лопови, пијанци, авантуристи снажних мишића. Овде пак – не само што се нисам бојао него сам, штавише, док сам их гледао, осећао нарочиту пријатност.
   Често, ноћу, гледајући их како на клупи чекају свој ред да буду саслушани, запажао сам у њиховим очима израз муке какву је у њима будио мој уредни шатор. Каква су се осећања оцртавала на тим лицима обележеним преступом и недостатком умерености док би посматрала моју шарену ћебад, сјајне лонце, чаше од синтетике, сву моју приручну имовину која одише здрављем, ведрином, чистим и хигијенским начином живота.
   Мржња, професионална пожуда, мука бруталне и рушилачке снаге, сада обезвлађене. Гледао сам их сатима, лежећи на мадрацу, с предумишљајем надуваним, под чистим белим јорганским чаршавом навученим до браде. Око мене се немилице ширила незаконитост. Био је то садизам слабог човека, брањеног вештачком, службеном силом.
    Дошло је дотле да сам се осећао разочараним ако полицајци повремено не би имали шта да раде. Са живахношћу сам увек ишчекивао ноћ између суботе и недеље. Тада се просторија испуњавала од зида до зида, а ја сам на туристички начин запаривао чај у металном јајету с рупицама одмах испред ногу људи с јаким страстима, људи које су бурни таласи ноћи избацивали овамо однекуд, из понора града, који се притајивао иза угаоних зидова стражарнице. То су били преступници.
   Једне баш такве ноћи, доведоше пијаног човека изузетно одвратна изгледа. Широка, мајмунска плећа, очи скривене под ниско избоченим челом. Малочас је убио човека.
   – Ја сам невин – рече одмах, чим почеше да га саслушавају.
   – Стварно? – на то ће наредник. – А хоћете ли нам онда рећи ко је убица?
   – Он – рече злочинац и показа на мене. – Он!
   Оптужба беше очевидно глупа. Мислим да су полицајци ваљда били свесни тога.

Управо сам отварао теглу са џемом кад су га увели. Боже мој, докле би то довело кад би се веровало сваком убици!
   – Он, он је! – викао је овај у ћелији.
   – Излазим да свршим нужду. Одмах се враћам – рекох нареднику.
   Притајих се у ходнику. Утврдих с олакшањем да испред зграде нема стражара. Напуштајући свој бивак, тако савесно уређен, побегох.
   Побегох у мрак пун влажног ветра и љуљања уличних светиљки.