Живот пише драме

ДРЖИТЕ СЕ, СЛЕЋЕМО!

Само два сата делила су путнике од сунчане Шпаније када је капетан излетео кроз прозор кабине, настављајући лет на –17 °C

Тог лета Бритиш ервејз превозио је хиљаде путника ка летовалиштима широм Европе. Међу њима и 81 путника и шест чланова посаде који су се 10. јуна 1990. из Бирмингема упутили ка Малаги.
   Летелица је прошла неопходне провере, а искусна посада, са хиљадама сати лета иза себе, била је спремна. У 8.20 копилот Алистер Ачисон започео је узлетање. Када је авион досегао безбедну висину, управљање је преузео капетан Тим Ланкастер. Убрзо се угасио знак за појасеве, а контролу је преузео аутопилот. Кабинско особље – Најџел Огден, Џон Хјуард, Сајмон Роџерс и Су Гибинс  – припремало је послужење.
   Тринаест минута након полетања, на висини од 5200 метара, стјуард Огден ушао је у пилотску кабину да их понуди чајем, када је одјекнуо прасак. Леви део ветробранског стакла испред пилота излетео је из оквира попут метка. Посада је испрва помислила да је у питању бомба.
   У делићу секунде, снажан налет ваздуха отргнуо је капетана Ланкастера са седишта и избацио га из кабине. Ваздух га је дословно усисавао кроз отвор, а ноге су му запеле за управљачку палицу и искључиле аутопилот. Горњи део његовог тела нашао се изван авиона, изложен екстремном ветру и хладноћи, а његови крици нису допирали до кабине.
   Видевши како капетан измиче кроз отвор, Огден је нагонски скочио и зграбио га за каиш. Кабина се убрзо испунила густом белом маглом услед наглог пада притиска. Авион је почео да губи висину, а документација о лету и контролне листе излетеле су из кабине. Упркос леденој струји ваздуха, Огден је грчевито држао пилота.

Залепљен за спољни део трупа, Ланкастер се на –17 степени Целзијуса борио за ваздух, док је ветар дувао брзином од 650 километара на час. Копилот Ачисон преузео је управљање, а остали чланови посаде покушавали су да умире путнике. Било је јасно да неће имати довољно кисеоника ако предуго остану на тој висини.
   Иако је одолевао налетима ветра, Огден је под налетом хладноће постепено губио осећај у рукама. Хјуард и Роџерс притрчали су да му помогну, али је уследио нови проблем. Врата која раздвајају пилотску кабину од остатка авиона обрушила су се и поклопила команде за гас. Док је копилот покушавао да стабилизује летелицу, Хјуард и Роџерс успели су да се пробију напред. Осигурали су се појасом за резервно седиште, затим ослободили управљачке палице померајући капетанове ноге и пребацили му стопала преко седишта, чврсто га држећи за чланке.
   Док су стјуарди водили битку за капетанов живот, Ачисон је готово наслепо управљао авионом кроз ваздушни простор густог саобраћаја. Да би смањио ризик од судара и што пре достигао безбедну висину, нагло је започео понирање. За два и по минута спустили су се 1800 метара, док је брзиномер улазио у црвену зону.
   Када је авион успорио, капетаново тело више није било прилепљено уз труп, већ је клонуло у страну. Глава му је од удараца била крвава, а очи широм отворене. Посада је била уверена да је мртав, али нису одустајали. „Пустите га!”, зачули су се узвици путника. Посада је знала да би тело, ако га отпусте, могло да улети у мотор и осуди свих 87 људи на смрт.

Седам минута након губитка сваке везе са контролом, Ачисон је напокон успоставио везу са контролом лета. Затражио је дозволу за слетање на најближи аеродром. Стјуардеса Гибинс у међувремену је припремала путнике за принудно слетање. Контролор је обавестио Ачисона да је најближа писта сувише кратка за његов авион. Због пуног резервоара, летелица је била тежа од дозвољеног, што је слетање чинило још тежим.
   Препуштен сопственој процени, Ачисон је, угледавши писту, почео да слеће. После двадесет два минута борбе за живот, у заглушујућој буци и леденој кабини, успео је да приземљи авион на аеродром у Саутемптону.
   Одмах након слетања путници су евакуисани, док је хитна помоћ збринула капетана. Када су му пришли, очекивали су најгоре, али Ланкастер је, на опште запрепашћење, отворио очи. У стању шока пребачен је у болницу, где су му утврђени преломи лакта, ручног зглоба и палца, као и бројне промрзлине. Огден је задобио ишчашење рамена и промрзлине лица.

Детаљном истрагом Управе за цивилно ваздухопловство установљено је да су при уградњи ветробрана, само 27 сати пре лета, употребљени неодговарајући завртњи. Инжењер задужен за одржавање бирао је делове одока, у полумраку хангара. Од укупно 90, чак 84 била су ужег пречника за 0,66 милиметара, док је преосталих шест било краће за 2,5 милиметра. Ови завртњи носили су терет ваздушног притиска, а чак је и стакло било уграђено споља.
Годину дана касније, посада је одликована највишим признањима за храброст и изузетну службу. Капетан Ланкастер вратио се летењу након само пет месеци и у авиону провео још скоро две деценије. Копилот Ачисон пилотирао је све до пензионисања 2015. године, док Огден, због посттрауматског стреса, није успео да се врати послу и повукао се 2001.
   Ова несрећа заувек је променила правила одржавања летелица у британском ваздухопловству, подсећајући да и најмања грешка може одлучити између живота и смрти.