У ритму (мајмунске) музике

КО ЈЕ ТВРЂИ НА УШИМА

Музика има моћ да, између осталог, нагласи да смо се током еволуције доста раздвојили од својих репатих рођака

Током истраживања које је прошлог месеца спровео тим са Националног института за неуролошке поремећаје у Мериленду (САД) проучавао се начин на који музику примамо ми, а како мајмуни. Део мозга који обрађује музику назива се „слушни кортекс” (и код нас и код мајмуна), а научници су проучавали на који начин ти делови мозга одговарају на различите тоналитете и звукове.
   Почетна претпоставка била је та да људи и макаки мајмуни, с обзиром на родбинске односе које имамо (додуше, у далеком, далеком колену), на исти начин слушају и примају музику. Но, испоставило се да ствари стоје сасвим другачије и да, макар када је музика у питању, нисмо толико блиски и да нам се „музички укус” веома разликује. Људи далеко снажније реагују на висину тонова и воле оне које мењају фреквенције:
   „На наше чуђење, приметили смо да одређени делови нашег мозга далеко снажније реагују на музику чији се тоналитет мења, него што је то случај код макаки мајмуна”, каже др Бевил Конвеј, шеф групе истраживача.
   Током огледа звуци пуштани људима и мајмунима подељени су у две групе: они без промене висине тона (без промене фреквенције) и они једноличне гласноће са мноштвом различитих фреквенција (нешто попут крчања радија). Уз то, ваља приметити и да људски говор, као и оглашавање (да не кажемо „говор”) макаки мајмуна садрже и променљиву гласноћу и променљиве фреквенције – дакле, техника стварања гласова нам је веома слична.

Примећено је да се људски слушни кортекс весело пали сваки пут када му пусте тонове са променљивом фреквенцијом, док је равнодушност кортекса макакија према променама врсте звука показала да су ови мајмуни прилично „тврди на ушима”.
   „Такви резултати показују да макаки мајмуни у сваком случају примају и слушају музику потпуно другачије него што ми то радимо”, закључује Бевил Конвеј.

Како су нека друга истраживања показала да макаки мајмуни на нама веома сличан начин доживљавају визуелни свет који их окружује, поставља се питање како су се наши доживљаји звукова толико разишли током еволуције. Да ли је начин на који су наши преци слушали звуке из природе утицао на уређење центара у њиховом мозгу, а касније и на развој говора. С обзиром на то да се везе унутар наше врсте у највећој мери остварују помоћу језика (мање помоћу мириса, покрета и крикова као у свету макакија и других далеких рођака), као и да је музика дубоко укорењена у културолошке матрице свих наших друштава, чини се да је начин на који доживљавамо звуке можда било баш оно што нас је издвојило од осталих примата.

Број: 3531 2019.
Аутор: С. Н.