Мале тајне великих мајстора

КАШИКА ПРОФЕСОРА ВУЈАДИНА

Чувени француски енциклопедиста Волтер тврдио је да је чорба укуснија ако се једе кашиком у десној руци...

Тих, не тако давних година, ђачке екскурзије нису кретале пут Беча, Солуна или Рима већ широм оне простране нам државе, јер је у њој могло да се види и научи доста тога занимљивог и вредног. Тако су, ономад, одељења првог разреда једне београдске гимназије поведена на екскурзију под радним називом „Путевима победа – ка извориштима револуције”, или тако некако. Путовало се преко  Крагујевца и Краљева, па до Ужица, али негде на брдовитом и уском путу покварио се један од аутобуса. И док су  возачи сувише дуго петљали око тог квара, деца, немирна и несташна, распршила су се  около. Узалуд су разредне старешине, махом неискусне професорке, покушавале да своја одељења окупе на безбедном месту.
   Чинило се да ће ствар измаћи контроли, а онда се из дремежа у последњем аутобусу пробудио стари Вујадин, професор историје. Протрљао је очи, погледао кроз прозор, протегао се, притегао кравату и са степеница аутобуса загрмео:
   „Децо, окупите се, јер се управо налазимо на једном од најзначајнијих места у историји српског народа!” После неколико минута сви ученици су се окупили у полукруг око професора Вујадина, а он је прочистио грло и почео:
   „У раним јутарњим часовима 3. септембра 1806. године, по лепом и сунчаном времену, српски устаници, под командом вожда Крађорђа, извукли су два трешњева топа на басамак, који видите изнад оног усека десно од нас. Далеко бројније турске снаге, махом јаничари, које је предводио по злу познати Ибрахим-паша, биле су распоређене дуж читавог пута, а њихова главнина скривена у оном густом делу шуме, лево од нас, око коте 305. Међутим, захваљујући чувеном комити Хаџи-Јовану Павловићу, њихов положај је откривен и дојављен српским артиљерцима. Бој је почео артиљеријsким ударом по главнини турских снага, а затим је уследио незадрживи јуриш српске коњице...
  Одјекивале су команде, севале сабље, чули су се крици, падале главе... и тако тачно 45 минута. Наравно, негде у завршном делу часа, око четрдесетог минута, по злу познати паша положио је сабљу пред чадором мрког Карађорђа. У међувремену, возачи су отклонили квар и пут је настављен.

Истог дана, током заједничке вечере, један млади професор физике, сумњичав према друштвеним наукама, каже професору Вујадину како је прилично изненађен што су наши историјски  извори толико прецизни, те да је у њима забележено како је тог 3. Септембра 1806. године у раним преподневним часовима било лепо и сунчано време и на који су то тачно басамак извучени они трешњеви топови.



   „Видите, млади колега, ово је обична кашика”, каже Вујадин и показује му кашику којом је у сласт појео телеће шкембиће, прави дужу паузу, а затим наставља:
   „Према неким древним остацима, претходник хомо сапијенса, хомо хабилис, почео је још у време палеозоика да користи кашику. Прве кашике биле су прављене  од шкољки.” Објаснио је зашто се то догодило баш у палеозоику и у Африци, и зашто баш од шкољки, а затим је у неколико наредних минута говорио о кашици у древној Кини, Месопотамији и Египту, па прешао на античку Грчку и стари Рим.
   „Стари Римљани, склони свим врстама уживања, па и у јелу, praвили су више врста кашика – за супу, за јаја и за рибљу икру. Богати Римљани користили су кашике од метала – злата и сребра, порцелана, слоноваче и кристала, са уметнички обрађеним дршкама. Мало је познато”, наставио је пофесор Вујадин пребацујући кашику из десне у леву руку, „да је у време владавине Луја XIV, на Гастрономској академији основаној у Версају, а чији су чланови били угледни књижевници, Волтер изнео доказе да кашика не треба увек да се користи истом руком. Чорбе су, према његовим аргументима, много укусније ако је кашика у левој руци, а супе када је у десној”.
   У завршном делу предавања професор је говорио о кашикама у гастрономској култури балканских народа, посебно Срба.

   „Тачно је, колегинице и колеге, да се на српским дворовима јело златним кашикама. Традиција богатих Римљaна настављена је и после пада Римског царства, тако да се и на дворовима српских владара, као уосталом и на свим европским дворовима, јело златним кашикама. Сиротиња, међутим, једва и да је користила кашику, јер је преживљавала на проји и луку.”

Иако ниједном није погледао на сат, своје предавање о кашици професор је, као и оно о боју са Турцима, завршио у 45. минуту, испио остатак шприцера и нагласио:

„Који год гимназијски професор, било да предаје историју, физику, математику, хемију или филозофију, о кашици или било чему другом не може да одржи убедљиво предавање из своје предметне области и да за један наставни час веже сву пажњу својих ученика, томе би било боље да потражи какво друго ухлебљење.”
   Крајем те школске године Вујадин је отишао у заслужену пензију, али је остао у сећању поколењима ученика којима је предавао, а и свим млађим колегама. Наравно, из пера далеко вештијег хроничара кашика професора Вујадина могла би да нађе своје место недалеко од шешира професора Вујића у Педагошком музеју или збирци педагошких поема.

Број: 3486 2018.
Аутор: В. Стојковић