Сурове уличне забаве

БАЛАДЕ О ЗЛОЧИНИМА

Приче о злочину и казни одувек су привлачиле јавност – некима су служиле за наук, неки су волели да слушају о мрачној страни људске природе и о томе шта све човека нагна да дигне руку на ближњег свог.

Вести којима је данас место углавном у црној хроници нису увек биле доступне преко новинских написа, телевизије и интернета као што је то данас случај. У временима када је велики део светског становништва био неписмен и када већина данашњих медија није постојала, новости су се преносиле на другачији начин. Баладе су се показале као одличан облик за преношење најјезивијих истинитих (и понекад измишљених) прича о злочинима.
    Ове песме биле су толико омиљене да су се редовно певале на улицама, вашарима, пијацама. Захваљујући мелодији и рими, баладе су се лакше памтиле него препричавање догађаја у прози. Историчар Харолд Шехтер сакупио је у књизи „Дивљачка разбибрига: културна историја насилне забаве” десетину најпознатијих примера балада са описима батинања чланова породице, тровања, чедоморства, дављења, а управо ти детаљни описи будили су занимање обичних људи широм Европе. Колико год данас то може да звучи изопачено.

   Шехтер такође напомиње да су до времена Вилијама Шекспира (1564–1616) у Енглеској улични продавци у понуди редовно имали и штампана издања најпознатијих балада. Међу њима није било само оних са приказом страшних злочина, већ и римованих вести из политике, љубавних песама, као и оних везаних за необичне догађаје из свакодневног живота.
   Ипак, најпродаваније су биле оне „најсочније” приче о убиствима. До средине 17. века ова издања била су доступна широм Европе. Радо су их певали улични певачи у Немачкој, Француској, Шпанији, Британији, Ирској, а затим су преношене и међу досељеницима у Северној Америци. Овај обичај временом се губио, али је у појединим крајевима опстао до почетка 20. века.

Осуда и саосећање

   Баладе су често писане у првом лицу, тако да се писац (или певач) налазио у улози злочинца, и обухватале су све битне податке о одређеном догађају: ко је била жртва, зашто је убица одлучио да јој одузме живот, како ју је намамио, и наравно, како је извршен злочин, након чега је обично следи бекство и хапшење убице. У неким песмама они завршавају иза решетака, у некима на путу ка губилишту. Осуђеник је умео и да се кроз стихове покаје због греха које је починио. Било је и балада у којима су злочини приказани са тачке гледишта самог извршиоца или жртве.
    Јавности су нарочито биле омиљене такозване „баладе о погубљењима”. Продаване су или певане у близини места где се извршавала смртна казна. Њихова порука била је јасна: ако људи чују какав крај очекује оног ко прекрши закон, вероватно ће двапут размислити пре него што се сами одлуче на сличан корак. Такође, власти су рачунале, ако је већ омогућено јавности да сведочи нечијој смрти, ваља да им се објасни зашто је преступнику досуђен такав крај.
   Већина њих певана је уз добро познате народне мелодије. Оне су пажљиво биране, као и сама садржина, јер је требало да изазову одређено осећање публике поводом догађаја о коме је реч – у неким случајевима осуду, у неким саосећање са преступником. Тако је оно што би данас било објављено као сувопарна вест у новинама или на телевизији, претворено у неку врсту општенародне забаве. Чак је и на штампаним издањима стајала напомена уз коју мелодију балада треба да се пева. Како су се низали нови злочини, тако су стари текстови замењени новим, али би била задржана иста или слична музика.
    Једна од познатијих је „Погубљење Џудит Браун” настала 1684. године. Џудит је била служавка која је са господаром сковала план како да се отарасе његове супруге. Због убиства је осуђена на ломачу. Балада је испевана у првом лицу и подробно описује цео догађај. Служавка на крају изражава кајање, свесна да ће њен живот нестати у пламену, али напомиње да то треба да буде упозорење за све оне који буду сведоци извршења њене казне. Иначе, једна од честих тема управо су биле слуге и слушкиње који су се окренули против својих господара.
   Извршење смртне казне био је чин који је подразумевао и учешће посматрача. Злочинац је од затвора до места где ће се бити погубљен обично спровођен тако да светина може да га види и на том путу су му се обраћали на различите начине: узвицима одобравања или осуде, исмевањем, молитвом, или певањем балада. Да би што већи број посматрача учествовао у певању, штампана издања песама могла су да се купе готово на сваком ћошку.

Побуна

   У време када је познати немачки композитор Јохан Себастијан Бах (1685–1750) био капелмајстор у Катедрали Светог Томе у Лајпцигу, био је у обавези да пушта дечаке из хора да певају пре јавних извршења смртних казни. Забележени су и примери да осуђеник пева заједно са окупљенима. Дешавало се и да сам изабере песму уз коју би желео да буде испраћен. Била је то нека врста побуне и жеља да бар у тим последњим тренуцима злочинац има осећај да може о нечему да одлучује.
    Песма је тако постала начин да и злочинци и публика буду учесници у својеврсном „позоришту ужаса”, како су га називали неки историчари. А продавци балада, на дан погубљења, стајали су раме уз раме са онима који су знатижељној публици нудили храну и освежење. Песме су се преносиле, не само међу представницима различитих друштвених сталежа, већ су превођене и на друге језике. Вешти писци редовно су пратили нова дешавања како би старе садржаје освежили новим, па су тако редовно настајале нове верзије балада.
   У 19. веку ученији људи почели су да доводе у питање да ли је исправно и човечно да смрт и даље буде део уличне забаве. Енглески писац Чарлс Дикенс (1812–1870) забележио је у писмима 1849. године да је неопходно што пре да се предузму мере како би извршење смртне казне постало „приватна ствар”, скривена од очију јавности иза затворских зидина. Био је уверен да јавна погубљења више немају никакву поучну сврху и да чак код неких људи могу да изазову потпуно супротан учинак.
    Како је број Дикенсових истомишљеника растао широм Европе, тако су и баладе постајале део прошлости. Спорадично су се и даље певале у појединим земљама. Многе нису сачуване, али захваљујући неким писцима који су их сакупљали, остало их је довољно да нам дају увид у то како су се некада вести о злочину и казни стизале до обичног света.

Број: 3510 2019.
Аутор: С. Лазић